Postoji jedno iskustvo iz moje stručne prakse koje mi se zauvek urezalo u pamćenje. Nije to bio trenutak kada sam prvi put prisustvovala intervenciji, niti dan kada sam savladala važnu veštinu. Bio je to susret – tiha, nenametljiva prisutnost jednog čoveka – koji je pokrenuo nešto duboko u meni i promenio moj pogled na život, bolesti, i ono što nazivamo istinskom bliskošću.
Na jednom od bolničkih odeljenja, među mnogim licima koja su dolazila i odlazila, bio je on. Mladić mojih godina, možda godinu-dve stariji, sedeo je naslonjen na jastuk, pogledom koji je nosio i tugu i dostojanstvo. Delovao je potpuno drugačije od onoga što bismo očekivali od nekoga na bolničkom ležaju – uredan, smiren, sa očima koje su uprkos svemu svetlucale nečim tihim, ali snažnim.
- Kako su dani prolazili, vraćala sam se na isto odeljenje i sve češće ostajala u razgovoru s njim. To nisu bili razgovori o terapijama, već oni retki, iskreni trenuci u kojima se nekom potpuno otvorite. Rekao mi je da je studirao arhitekturu, da je bio na pragu završetka treće godine kada ga je bolest zatekla. “Sve je stalo. Projekti, fakultet, prijatelji.” Tiho je dodao da ga već mesecima niko nije posetio. “Nekada su bili svuda oko mene. Danas – ništa.”
Tog dana sam, gotovo bez razmišljanja, rekla: “Doći ću svake srede.” Nisam tada ni slutila koliko će te reči značiti – njemu, ali i meni. Jedna po jedna sreda, i shvatila sam da me više ne vodi samo dato obećanje, već istinska želja da budem tu. Igrali smo šah, rešavali ukrštene reči, ponekad samo ćutali. Ali to nije bila prazna tišina. To je bila ona vrsta ćutanja u kojoj postoji prisustvo, sigurnost i mir.
U jednom trenutku, bez velike najave, do mene je doprla istina – zaljubila sam se. Ne u njegovu priču. Ne u okolnosti. Već u njega – čoveka koji se nasmeje iskreno kad pobedi u šahu, koji sa strpljenjem pojašnjava i kad ja odustanem, koji zna da ćuti a da ne stvara zid. Njegovo prisustvo je počelo da menja moj dan.
- Ne gledam ga kao pacijenta. Ne sažaljevam ga. Moja osećanja su rođena iz stvarnog kontakta, iz poverenja, iz svakog minuta koji delimo. Iako je bolest tu, i iako ni on ni ja ne znamo šta nosi sledeća sedmica, svaki zajednički trenutak nosi duboku vrednost. Ne živimo za sutra. Živimo za ono što se dešava sada – i to sada je dovoljno veliko da u njemu stane ljubav.
Možda neću imati odgovore na sva pitanja. Možda će ova priča ostati nedovršena, otvorena. Ali znam jedno: u jednom kutku bolnice, dok šah figure klize po tabli, među ćutanjem i pogledima, raste nešto čisto i iskreno.
I to je dovoljno. Dovoljno da verujem da nijedna sreda nije bila uzaludna. Da nijedna partija šaha nije bila samo igra. Da nijedno ćutanje nije bilo prazno. Jer ono što je niklo među nama – to nije bila slučajnost. To je bila prisutnost. I ljubav u svom najtišem obliku
