Jučer je bilo i crveno slovo, a Sveti Vasilije se slavi u mnogim porodicama širom Balkana. Fatma je muslimanka, koja je posjetila ovaj Manastir, a evo šta se desilo…
Priča o jednom od najdirljivijih i najneobičnijih čuda koje se vezuje za Svetog Vasilija Ostroškog ostaje duboko urezana u pamćenje svih koji su za nju čuli. Ovo je svedočanstvo ne samo o isceljenju, već i o bezgraničnoj milosti, ljubavi i moći svetitelja koji ne pravi razlike među ljudima – ni po veri, ni po poreklu, ni po godinama.
Sveti Vasilije Ostroški je kroz vekove ostao poznat po tome što pomaže svakome ko mu se obrati sa iskrenom verom i nadom, pa čak i onima koji ne pripadaju hrišćanskoj tradiciji. Njegova dela su svedočanstvo duhovne snage i svetosti koja nadilazi granice religije i kulture. Brojna čudesna isceljenja pripisuju se njegovim svetim moštima koje počivaju u manastiru Ostrog, jednom od najznačajnijih duhovnih mesta na Balkanu.
Jedno od takvih čuda dogodilo se 1964. godine, i to u slučaju žene muslimanske veroispovesti po imenu Fatima. Godinama je trpela nesnosne bolove i grčeve koji su joj narušili svakodnevni život do te mere da je često gubila svest i bila na rubu psihičke izdržljivosti. Ni lekari, ni razni narodni iscelitelji nisu mogli da joj pomognu. Njeni prijatelji i saputnici na ovom duhovnom putu bili su takođe muslimani – Asib Gušo i Ševka Zajko, koji su iz očaja odlučili da potraže spas upravo u Ostrogu, verujući da bi Sveti Vasilije mogao učiniti ono što niko do tada nije uspeo.
Kada su stigli do crkve u kojoj se čuvaju mošti Svetog Vasilija, Fatima je doživela burnu reakciju. “Neću tamo da ulazim”, uzvikivala je glasno, dok su se njeni bolovi pojačavali do tačke potpune nemoći. Delovala je kao da se bori sa nečim što nije samo fizičko, već i duhovno, kao da se u njoj odvijala neka nevidljiva borba.
Uz mnogo truda i molbi, uspeli su da je uvedu unutra. Dok su je dovodili pred ćivot svetitelja, njeno telo je počelo da se grči, a svaki njen pokret bio je praćen snažnim drhtanjem i bolnim trzajima. Prizor je bio uznemirujuć, ali prisutni nisu prestajali da se mole. Kada je konačno poljubila ćivot Svetog Vasilija, dogodio se trenutak koji je za mnoge bio pravo čudo.
Fatima je u sledećem trenutku osetila kako se njen bol povlači, a duša smiruje. Telo joj je bilo natopljeno znojem, ali to je bio znak da se nešto u njoj oslobodilo. Sa lica joj je nestala grimasom obeležena patnja i pojavilo se ono što mnogi zovu božanski mir. Puna zahvalnosti, pala je na kolena i počela da se moli, sada već sa osmehom na licu i spokojem u srcu.
Obraćajući se prisutnima, izgovorila je rečenicu koja je svima ostala urezana u sećanju: “Hvala Bogu i Svetom Vasiliju, ja ozdravih. Ništa me ne boli.” Za sve koji su bili tu, to je bio trenutak duhovnog uzdizanja, dokaz da vera i milost nemaju granica. Te večeri, Fatima je prespavala u manastiru, spokojno kao dete, a već narednog jutra bila je među prvima na jutrenju, ponovo zahvaljujući na svom spasenju.
Ova priča o Fatimi ostaje zabeležena kao jedno od najneobičnijih, ali i najlepših svedočenja o moći Svetog Vasilija Ostroškog. Njena vera, iako nije bila hrišćanska, bila je iskrena – i upravo ta iskrenost je otvorila vrata čuda. Sveti Vasilije je ponovo dokazao ono što ljudi vekovima osećaju – da njegova ljubav ne poznaje granice, i da je spreman pomoći svakome ko mu se obrati sa iskrenom molitvom.
Njegovo delovanje nastavlja da živi kroz priče poput ove, ostavljajući dubok trag u životima onih koji su mu se obratili u trenucima najveće nevolje. Fatimina priča je samo jedna u nizu, ali jasno pokazuje da vera, nada i molitva, kada su čisti i iskreni, mogu da probude čudo.
