U današnjem ćlanku Vam donosimo priću p Milici koju su protiv njene volje udali za ćovjeka kojeg nije voljela,saznajte više u nastavku teksta….
- Porodica bi trebalo da bude utočište, mesto gde čovek dobija krila da poleti i ostvari sve svoje snove. Međutim, ponekad upravo oni koji bi trebalo da nas vole najviše postaju oni koji nas sapliću, jer ih više brine “šta će selo reći” nego unutrašnji glas njihovog deteta. Takva je bila sudbina Milice iz Valjeva, devojke kojoj su sudbinu krojili drugi, ali koja je na kraju, uz veliku cenu, uspela da pronađe svoj put i slobodu.
„Neću više da ćutim!“ viknula je Milica dok joj je srce tuklo kao ludo, a suze se slivale niz lice. Otac je stajao iznad nje sa podignutom rukom, majka je nemo gledala u pod, a brat je prošao kraj nje kao da je nema. „Milice, ne izazivaj oca,“ šaputala je majka, ali Milica više nije mogla da guta nepravdu.
- Odrasla je u malom selu nedaleko od Valjeva, u kući u kojoj je, kako kaže, bilo više suza nego smeha. Otac Dragan, strog i autoritativan, vodio je kuću gvozdenom rukom. Majka Ljiljana, tiha i pokorna, nikada nije imala pravo na svoje mišljenje. Brat Marko bio je mezimac porodice – njemu je sve bilo dopušteno, a Milica je bila samo „višak“.
„Devojka treba da zna gde joj je mesto!“ vikao je otac kad bi je zatekao kako uči za prijemni ispit. Milica je sanjala o Beogradu, fakultetu, slobodi. Želela je život u kojem neće biti sputavana, ali otac nije dozvoljavao ni odlazak do grada bez pratnje. „Tamo su samo propalice i kurve!“ grmio bi.
Kad je napunila sedamnaest, Milica je prvi put čula o planovima da je udaju. „Udaješ se za Miloša iz susednog sela. Dobar je domaćin!“ rekao je otac odlučno. Miloš, krupan, šutljiv i grub, nikada je nije pogledao kao ženu – za njega je bila još jedna ruka za njivu.
„Neću za Miloša!“ viknula je Milica jednog dana. Odgovor je bio zaključavanje u sobu i pretnja: „Biće kako ja kažem!“
- Prošla je godina dana. Miloš je dolazio svake nedelje, donosio rakiju ocu i gledao Milicu kao stoku na pijaci. Pripreme za svadbu išle su svojim tokom. Milica je ćutala, ali u njoj je rasla želja za begom.
Na dan svadbe obukli su joj venčanicu koju je nosila tetka pre trideset godina. Srce joj je bilo kamen. Dok su je vodili Miloševoj kući, ponavljala je u sebi: „Ovo nije moj život.“ Prva bračna noć bila je noć užasa – Miloš, pijan i grub, a Milica tiha, sa suzama na jastuku.
- Dani su prolazili u istom ritmu: njiva, kuća, Miloševa majka koja je svakog jutra pitala: „Kad će unuče?“ Milica nije imala snage da ga pogleda, a kamoli da mu pruži ljubav. Miloš je postajao sve nasilniji – reči su bile grube, a ruke još gore.
Jedne noći, posle još jedne pijane scene, Milica je spakovala mali zavežljaj i pobegla. Nije otišla daleko – zakucala je na vrata Dragana, čoveka iz susednog sela koji se vratio iz Nemačke. Nekada joj je rekao: „Ako ti ikada zatreba pomoć, znaš gde živim.“
Dragan joj je otvorio vrata i dao joj utočište. Dao joj je i posao u svojoj radionici. Prvi put u životu Milica je imala svoj novac i osećala se slobodno. Ali selo nije ćutalo – iza leđa su je zvali “kurvom”, a roditelji su je se odrekli. „Nisi više moje dete!“ rekao je otac.
- Milica nije odustala. Godine su prolazile, a ona i Dragan su izgradili svoj život. Dobili su sina Nikolu. Prvi put je Milica bila ponosna na svoje prezime. Kada je Nikolu odvela u školu u Valjevu, gledala ga je i tiho rekla: „Tebe nikada neću naterati da trpiš.“
Majka joj je jednog dana došla krišom. „Milice… oprosti mi što te nisam branila,“ šapnula je kroz suze. Milica joj je uzvratila zagrljaj.
Otac je umro, a da je nikada nije pogledao. Milica danas zna da je platila veliku cenu, ali sloboda je za nju bila jedini pravi izbor. „Neka šapću iza mojih leđa,“ misli, „ja sam bar naučila da hodam uzdignute glave.
