U današnjem ćlanku donosimo Vam priču o našem pevaću Zoranu Kalezić ,celi zivoz posvetio je muzici,ali kako je završio na žalost,saznajte više u nastavku teksta……
- Zoran Kalezić je bio čovek koji je svoj život posvetio muzici, ali i borbi sa teškom bolešću koju je nosio dostojanstveno do poslednjeg daha. Njegov glas obeležio je decenije narodne muzike, a njegova životna priča ostavila je dubok trag među onima koji su ga poznavali i voleli. Iako mu je dijagnostikovan rak pluća, odlučio je da se ne preda bolničkim zidovima ni invazivnim terapijama, već da poslednje dane provede onako kako je želeo – sa ljudima koje voli, u svom domu, okružen pesmom i uspomenama.
Do samog kraja uz njega je bila njegova životna partnerka Irena. Njih dvoje su živeli ljubavnu priču koja se može opisati samo kao posebna. U braku su proveli sedam godina, a venčali su se kada je Zoran imao 67 godina, a Irena 53. Njihova veza bila je ispunjena međusobnim poštovanjem, toplinom i podrškom koja se posebno videla u danima njegove bolesti. Dok je on verovao da je ljubav koju prima od nje njegov najjači lek, ona je bila tiha snaga koja ga je podizala kada mu je bilo najteže.
- Zoran je sve do poslednjih meseci života odbijao da izgubi optimizam. Iako su mu doktori savetovali operaciju, hemoterapiju i zračenje, on je izabrao drugačiji put. Govorio je da ne želi svoje poslednje dane provesti u hladnim bolničkim sobama, pod budnim okom stranih ljudi. Umesto toga, želeo je da bude kod kuće, među prijateljima i porodicom, da se oprosti sa scenom na kojoj je ostavio srce i dušu.
Njegova veza sa Tomom Zdravkovićem bila je posebno dirljiva. Njih dvojica su bili prijatelji i kumovi, a kada je saznao za bolest, Zoran je znao da će uskoro ponovo biti sa njim, tamo gde se, kako je govorio, „duše sreću bez bola“. Pre nego što ga je bolest potpuno savladala, Zoran je imao još jednu veliku želju – da održi koncert za svoju publiku. Nastup u Domu sindikata bio je njegov oproštaj sa scenom, ali i trenutak kada je dokazao koliko mu muzika znači. Dok je pevao, suze su mu tekle niz lice, a publika je u tišini slušala svaki stih, osećajući emociju koju je Zoran unosio u svaku pesmu.
Na sceni mu se pridružilo mnogo velikana narodne muzike – Tozovac, Lepa Lukić, Cune, Mika Antić. Neki od njih su sada takođe uspomene, ali te večeri svi su bili zajedno, kao simbol generacije umetnika koji su stvarali iz ljubavi i iskrenosti, a ne zbog slave ili novca. Posebno mesto u njegovom srcu zauzimala je Silvana Armenulić. Ona mu je na početku karijere pružila ruku i podršku koja mu je promenila životni put. Njegov veliki hit „Onoj ženi koje više nema“ nastao je kao posveta njoj, prijateljici i umetnici koja je zauvek ostavila trag na njega.
Zoran je iza sebe ostavio sina Filipa koji živi u Čikagu. Filip, nažalost, nije mogao da prisustvuje očevom sahrani, što mu je teško palo. Na društvenim mrežama podelio je emotivnu poruku kojom je zahvalio ocu što mu je bio uzor, oslonac i učitelj. Istakao je kako mu je otac ostavio nasleđe koje nije samo muzičko, već i ljudsko – veru u to da se dostojanstvo ne sme izgubiti čak ni u najtežim trenucima. Filip je obećao da će čim bude mogao doći u Crnu Goru da poseti očev grob i zapali mu sveću u znak zahvalnosti i poštovanja.
Zoran Kalezić nije bio samo pevač – bio je simbol jedne epohe, čovek sa pesmom u srcu i dostojanstvom u duši. Njegov odlazak ostavio je prazninu, ali i bogato nasleđe u muzici i sećanjima ljudi koji su ga slušali i voleli. Njegova umetnost, kao i životna filozofija, nastaviće da inspirišu generacije koje dolaz
