Nikada nisam mislio da će trenutak u kojem ću postaviti pitanje koje može promeniti oba naša života doći u tako jednostavnom okruženju. Mislio sam da će to biti nešto veliko, nešto spektakularno. Uglavnom smo svi čuli o onim zaprosinama sa vatrometima, večerama u luksuznim restoranima, ili čak iznenađenjima u Parisu. Ali nisam želeo takav spektakl. Hteo sam nešto iskreno, nešto što je odražavalo našu vezu, naše zajedničke trenutke i našu svakodnevnicu. Zbog toga je došao trenutak kada sam odlučio da je zaprosim u kafiću.
Nije bilo planirano. Došao sam tamo zajedno s njom, kao i obično, u onom našem omiljenom malom kafiću na uglu. Mesto je bilo jednostavno, ali upravo to je imalo neku posebnu čaroliju. Prošle su godine otkako smo počeli da dolazimo u taj kafić, uvek smo sedili na istom stolu, smeštali se u istoj fotelji, razgovarali o svemu i ničemu, ponekad uz smeh, ponekad uz tišinu koja je značila sve što smo želeli da kažemo. Zajedno smo proveli sate, dane, ponekad samo razgovarajući, ponekad opuštajući se u tišini.
Te večeri, dok smo sedili na tom istom stolu, osećao sam da je došlo vreme. Da, možda se to činilo kao običan trenutak, ali za mene je to bio trenutak koji je sve menjao. Pogledao sam je, ona je, kao i obično, bila opuštena, smeštala se u svoj omiljeni kutak, a ja sam osećao kako srce brže kuca. Pitao sam se da li je ona bila spremna, kao što sam ja bio, da napravimo sledeći korak.
Ponekad je najlepše učiniti nešto spontano, nešto iskreno. Znao sam da će ovo biti jedno od tih “neplaniranih” trenutaka koji se pamte zauvek. Zatvorio sam oči na trenutak, a onda sam, dok sam je gledao, rekao: „Znaš, ovo je naše mesto, i mislim da je savršeno za nešto posebno.” Oči su joj zasjale, možda nije odmah shvatila o čemu pričam, ali bila je u tom trenutku sigurna da nešto posebno dolazi.
Izvadio sam kutiju iz džepa, ona je zurila, zbunjena, a ja sam samo izgovorio: „Volim te, i znam da želim da ostanem s tobom zauvek. Hoćeš li da se udaš za mene?” Jednostavno je to bilo, bez ulepšavanja, bez previše glamura. Pitao sam je u kafiću koji nam je toliko značio. Bilo je to, zapravo, najlepše mesto na svetu, jer smo mi stvorili uspomene u njemu. Ništa spektakularno, ali sve to za mene imalo je savršenstvo koje samo ljubav može stvoriti.
Iako su nas ljudi u kafiću gledali, svi su znali da je to naš trenutak. Nije bilo previše kiča, samo iskrena emocija, jednostavno pitanje koje je sve promenilo. Moja djevojka, sada buduća žena, nije mogla da sakrije suze radosnice, i rekla je “da”.
Nisam mogao da verujem koliko mi je srce bilo ispunjeno. Iako nije bilo vatrometa niti luksuznih večera, trenutak je bio savršen jer je bio naš. Kad ti je neko toliko blizak, kad je ta osoba tvoj najbolji prijatelj, partner i ljubavnik, onda te sve sitnice čine savršenim.
Ono što sam naučio iz tog iskustva je da ljubav nije u grandioznim gestovima, već u svakom malom trenutku koji delite sa nekim koga volite. Taj mali kafić, stol koji smo delili, bio je sve što nam je bilo potrebno da pokažemo koliko znači biti zajedno. U tim jednostavnim stvarima leži prava vrednost, i u tom trenutku u kafiću bilo je sve što smo želeli, a to je ljubav.
