Goran Ratković Rale jedan je od najplodnijih srpskih kompozitora i aranžera. U karijeri koja traje 30 godina, nijedan pjevač nije postao popularan bez saradnje s njim.
Spisak je dugačak: Indira Radić, Stoja, Lepa Brena, Jana, Ceca Ražnatović, Mina Kostić, Sejo Kalač, Tanja Savić i mnogi drugi. On u Kurirovom intervjuu govori o tome kako je raditi sa velikim zvezdama, ali tu je i njegov lični život o kojem nikada ne priča.
– Ja sam iz Pojata, tamo sam odrastao i završio gimnaziju u Palačinu. Kada sam završio vojni rok, zaposlio sam se u kompaniji za proizvodnju guma. Tamo sam radio punih 36 dana. Nije mi bilo teško da radim od 7:30 do 15:30, ali kada sam zamislio da ću ovo morati da radim ceo život… Kada sam morao da budem primljen na puno radno vreme, otišao sam u lekarski odbor i rekao da sam slep za boje. Naravno, doktor je rekao da mi ne može dati dokaz o stalnom zaposlenju. Kada sam došao u firmu i moj šef je vidio taj dokument, rekao mi je „U redu je, razgovarao sam sa direktorom i rekao je da će prihvatiti tvoj posao“. Vau, ne znam šta da kažem. Pogledao me je i pitao “šta nije u redu, imate li pitanja”. Ućutao sam. Rekao mi je “hoćeš li da radiš”. Rekao sam “neću”. Izbacio me, rekao je “izlazi”.
Šta ste dalje radili?
– Došao sam kući i moj otac je bio tamo, iako je radio u Njemačkoj, i to sam mu rekao. Želi da ima posla sa mnom! Gde da se borim sa ocem? Pozvao sam prijatelja u Austriji kroz prozor i rekao sam “mogu li doći kod vas”? Idem tamo da se igram. Proveo sam dvije godine u Austriji, gdje sam imao duboku ljubav. Ona je umrla i tada više nisam mogao da ostanem na tom mestu, pa sam počeo da putujem i sviram kao ulični muzičar od grada do grada po Evropi. Upoznao sam crnku u Njemačkoj koja je bila studentica iz Nigerije. Jednog dana sam razmišljao šta dalje, igrao sam svaki dan za sitniš i izgubio sam glas koliko i posao. Odlučio sam da se vratim u Srbiju. Tada sam počeo da igram u svom regionu i Srbiji.
Koju vrstu muzike svirate?
– Gde god da odem ima mnogo ljudi, ali sviram samo rok muziku. Jednom sam svirao na vašaru i bilo je deset šatora u kojima se pevalo i jedan gde sam ja svirao rok muziku. Mjesto u kojem sam odsjeo bilo je pretrpano, sa duplo više ljudi ispred šatora nego unutra. Srki Boj mi je došao i rekao: “Šta radiš sa ovim ljudima? Hoćeš da dođeš u Beograd? Imam studio da radimo zajedno”. Rekao sam da neću, nisam ništa propustio. Kada sam rodila ćerku 1993. Te godine sam sebi rekao: „Čekaj malo, ni ovo nije rešenje“. Zvao sam Srkija i pitao ga: “Jel ovo još radi?”. Zato sam i došao u Beograd.
