Sa našim današnjim člankom, vraćamo se malo u 1993 godinu, i ratna dešavanja u Bosni i Hercegovini. Govorićemo o jednoj ljubavi, a koja je bila i ostala simbol ratnoga Sarajeva….
U istoriji svakog grada postoje priče koje nadrastaju lokalni kontekst i postaju simbol univerzalnih vrednosti. Takva je i sudbina Boška i Admire, mladog para iz Sarajeva, čija je ljubavna priča u ratnom okruženju postala sinonim za hrabrost, posvećenost i tragičnu žrtvu. Njih dvoje su, u najtežim danima rata, pokušali da pobegnu iz razorenog grada – ali njihov pokušaj bega završio se tragedijom koja je ostavila dubok trag u kolektivnoj svesti.
Ova priča nije poznata samo zbog svoje tuge, već i zbog toga što predstavlja kako ljubav može opstati i u najbrutalnijim uslovima. Priču je ispričao Esko, čovek koji je bio svedok ratnih događanja u Sarajevu, a sam pripovedač je ovu priču čuo tokom svog boravka i rada u tom gradu.
Dok je obavljao specifične visinske radove po Sarajevu, autor članka se često susretao sa Eskom. Njihov poslovni odnos nije odmah prerastao u prijateljstvo, ali su kroz razgovore o svakodnevici i prošlim događajima uspostavili kontakt koji će kasnije iznedriti ovu nezaboravnu priču.
Esko je izbegavao da otkriva svoj pravi identitet, što je u ratu bilo razumljivo. On je “Alpinistu”, kako je nazivao autora, s vremena na vreme uvodio u dubine ratne stvarnosti kroz svoje narative. Posebno emotivno je govorio o ljudima koji su izgubili živote, a jedna priča mu je ostala posebno urezana u sećanje – priča o Bošku i Admiri.
Jednog dana, dok su sedeli u hotelu, Esko je pomenuo datum – 18. maj, kao dan kada su poginuli Boško i Admira. Autor je tada prvi put čuo za ovaj par. Esko mu je otkrio da su oni bili ikone ljubavi u Sarajevu, često nazivani “sarajevskim anđelima”.
-
Boško – miran, fin, tih mladić.
-
Admira – lepa, temperamentna, otvorenog srca.
-
Njihova ljubav je cvetala i u najtežim vremenima, uprkos ratnim tenzijama i etničkim podelama.
Pre nego što je počeo rat, živeli su običnim, mladalačkim životom. Međutim, sa prvim granatama, njihova svakodnevica se promenila. Admira se preselila kod Boška, a kako su dani odmicali, preživljavanje je postalo prioritet. Prodavali su lične stvari da bi došli do osnovnih namirnica, a imali su i podršku Babuke, poznanika koji je imao kontakte na obe strane sukoba.
U maju 1993. godine, Boško je pozvan na saslušanje zbog vojne obaveze. Znajući da ne pripada nijednoj strani i da ne želi da učestvuje u ratu, odlučio je sa Admiru da pobegne iz Sarajeva. Babuka je obećao da će im obezbediti bezbedan prolaz preko Vrbanja mosta, koji je delio zaraćene strane grada.
Međutim, ono što je trebalo da bude početak njihove slobode, pretvorilo se u tragičan kraj. Kada su se pojavili na mostu, snajperski meci su ih pogodili:
-
Boško je pao prvi, pogođen smrtonosno.
-
Admira je prišla njegovom telu, pokušala da ga zagrli i ostala da leži pored njega.
Njihova tela su ostala tamo sve dok ih vojnici nisu preneli na srpsku teritoriju, gde su kasnije i sahranjeni. Iako su roditelji pokušali da prenesu njihove ostatke u Sarajevo, odgovorni za njihovu smrt nikada nisu procesuirani.
Esko je autoru otkrio da se zna ko je pucao na Boška i Admiru. To su bili ljudi pod zaštitom moćnika, a njihova imena se nikada nisu pojavila u javnosti. On je verovao da je pravda izostala, uprkos tome što su međunarodni mediji pisali o ovom slučaju.
-
Njihovoj ljubavi je posvećena ulica u Sarajevu.
-
Spomen-ploča na mestu pogibije nikada nije postavljena.
-
Priče koje su kružile o njihovoj smrti često su bile iskrivljene ili cenzurisane.
Esko je smatrao da je tog dana, kada su Boško i Admira ubijeni, prestalo da kuca srce Sarajeva.Priča o Bošku i Admiri nije samo tragična epizoda iz ratnog Sarajeva, već večiti podsetnik na to kako ljubav može opstati i u najmračnijim vremenima. Njih dvoje nisu bili političari, ni vojnici, već obični ljudi koji su želeli da vole i budu slobodni. Njihova pogibija na mostu, simbolično mestu razdora, danas stoji kao snažan kontrast između mržnje i nade.
Njihova sudbina podseća da:
-
Iza svake statistike rata stoje lica, priče, emocije.
-
Istina i pravda često ostaju zakopane ispod ruševina politike.
-
Ljubav može nadživeti granate, podele i smrt.
Esko je, kroz svoje priče, želeo da sačuva sećanje na one koji nisu imali glas. I danas, decenijama kasnije, njihova priča živi – u pričama, pesmama, sećanjima – i služi kao tihi apel za mir, ljudskost i nadu.
