Inteligencija nije samo „pamćenje“ ili „biti dobar u školi“. To je sposobnost rješavanja problema, prilagođavanja novim situacijama i učenja iz iskustva. Postoji više vrsta inteligencije – prema psihologu Howardu Gardneru, to uključuje:
-
Logičko-matematičku (računanje, logika)
-
Verbalno-lingvističku (pisanje, izražavanje)
-
Emocionalnu (razumijevanje sebe i drugih)
-
Prostornu, muzičku, tijelesno-kinestetičku, itd.
Na prvi pogled, inteligencija se često tumači kao sposobnost da se brzo razmišlja, rešavaju problemi i donose racionalne odluke. Međutim, prava priroda inteligencije može biti daleko složenija od pukog pamćenja informacija ili visokog IQ rezultata. Iako se društvo sklono divljenju briljantnim umovima, često zaboravlja da iza te pameti može stajati nešto što nije lako prepoznati – osobina koja ih, istovremeno, čini posebnima i neshvaćenima.
Jedno od ključnih pitanja koje se nameće jeste: šta zapravo znači biti inteligentan? Da li se inteligencija meri količinom zapamćenih činjenica, ili je to sposobnost da se sagleda šira slika i donesu ispravne odluke u kompleksnim situacijama? Postoji teorija da je prava inteligencija povezana s mogućnošću analize više faktora istovremeno, ili čak s kreativnošću u rešavanju problema koje drugi ne mogu ni da uoče.
Sigmund Freud, poznat po svom doprinosu psihologiji, imao je svoj način razlikovanja manje inteligentnih ljudi. Nije mu, kako je govorio, bilo potrebno mnogo vremena – razliku je, navodno, mogao prepoznati gotovo odmah. Ali ako postavimo pitanje iz drugog ugla – šta to zapravo čini nekoga istinski pametnim – otvaramo vrata jednom intrigantnom otkriću.
Istraživanje sprovedeno na University College London bacilo je novo svetlo na temu inteligencije. Tim istraživača uključio je 165 učesnika uzrasta od 18 do 35 godina kako bi se utvrdilo koje osobine karakterišu najinteligentnije ljude. Rezultati su, najblaže rečeno, bili iznenađujući – pokazalo se da su upravo oni ljudi koji najteže zadržavaju pažnju i koji deluju rastreseno najčešće i najinteligentniji.
Kako je to moguće?
- Objašnjenje se krije u strukturi mozga. Naime, otkriveno je da visoko inteligentni pojedinci imaju povećan broj neurona u gornjem čeonom režnju leve hemisfere mozga. Iako bi se intuitivno moglo pretpostaviti da više neurona znači i bolju koncentraciju, naučnici su došli do suprotnog zaključka: upravo ta dodatna moždana aktivnost može uzrokovati gubitak fokusa.
Drugim rečima – mozak ovih ljudi konstantno procesuira veliki broj informacija, što ih čini manje sposobnima da se zadrže na jednoj stvari, jer im pažnja stalno “skače” ka novim idejama i mogućnostima.
Jedan od najjasnijih primera ove pojave može se videti kod dece. Inteligentna deca često ne briljiraju u tradicionalnim školama, ne zato što nisu sposobna, već zato što im je teško da se koncentrišu na rutinske zadatke. Oni koji imaju izuzetnu sposobnost pamćenja, rešenja problema i izraženu kreativnost, često deluju nemirno, a njihova pažnja se rasipa.
Zbog ovoga, takva deca neretko bivaju neshvaćena i podcenjena. Obrazovni sistem, koji teži standardizaciji, ne uspeva da prepozna njihov potencijal. Umesto toga, etiketira ih kao nepažljive ili čak problematične. A zapravo, radi se o umovima koji funkcionišu na višem nivou i kojima je potrebna stimulacija, raznovrsnost i sloboda izražavanja.
Zanimljivo je da najinteligentnije osobe često ne izgledaju tako. Mogu delovati rasejano, zaboravno, čak zbunjeno. Ali ono što spolja izgleda kao nesigurnost, često je rezultat intenzivnog unutrašnjeg rada mozga. Oni ne ignorišu realnost – oni je preoblikuju, tražeći načine da je razumeju iz više uglova.
Ako primetite da dete koristi bogat rečnik, ima izraženu maštovitost, brzo pamti i postavlja duboka pitanja – velike su šanse da poseduje visoku inteligenciju. Ipak, važno je ne očekivati da ona mora da se ispolji kroz “petice” ili tišinu u klupi. Genijalnost često nosi sa sobom “nestašnost” duha, koja je samo drugačiji način procesuiranja sveta.
Na kraju, ono što najpametnije ljude izdvaja nije samo njihovo znanje, već i način na koji njihov mozak funkcioniše. Veći broj neurona može doneti i izazove – naročito s koncentracijom – ali to je cena širine uma i sposobnosti da se misli izvan okvira. Umesto da osuđujemo rastresenost, trebalo bi da se zapitamo: možda gledamo u budućeg inovatora, umetnika, naučnika?
Razumevanje ove posebne vrste inteligencije ključno je za pravilno usmeravanje talenata, kako kod dece, tako i kod odraslih. Jer samo ako prepoznamo ono što je zaista vredno – čak i kad deluje nespretno – možemo pomoći da svet postane bogatiji za još jednog genijalca.
