Vraćam se s posla nakon osam sati rada. Svaki korak ka stanu deluje kao da vučem dodatni teret sa sobom, a ramena su mi ukočena od napetosti koja se skupljala tokom dana. Glava mi je puna misli, sastanaka, mejlova i obećanja koja sam dao i koja treba da ispunim. I dok hodam ulicama koje polako tonju u sumrak, primećujem kako svetla u prozorima postaju tople tačke u tami, kao da svi ljudi oko mene traže svoj trenutak mira.
- Ključ u bravi zvuči kao oslobađajući zvuk. Otvaram vrata stana i osećam kako mi se težina dana polako spušta sa ramena. Prvo skidam cipele – kao da skidam i sav stres zajedno s njima. Škripa poda pod mojim nogama i miris doma odmah mi daju osećaj pripadnosti i sigurnosti. Uzimam jaknu i nežno je stavljam na kačaljku. Svaka od ovih malih radnji je ritual oslobađanja od svega što sam nosio napolju, od svih briga koje su me pratila tokom dana.
Sedenje na omiljenoj stolici ili kauču deluje kao mali trenutak meditacije. Polako duboko udahnem i osetim kako se mišići opuštaju, kako misli prestaju da jure. Iako je samo nekoliko minuta, osećam kako mi telo počinje da se vraća u svoj prirodan ritam. Izvlačim telefon iz džepa, brzo pregledam poruke, smejem se nekim šalama prijatelja, i ta mala doza humora kao da oslobađa još malo pritiska.
Gledam kroz prozor i primećujem ljude koji žure svojim putem, vozila koja prolaze, svetla koja se odražavaju na mokrim trotoarima. Svako od njih verovatno nosi svoje brige i umor, a opet, tu smo svi zajedno u ovom gradu, tražeći svoj trenutak mira. Ta misao me na trenutak čini spokojnim. Shvatam da, iako je svaki dan težak, nismo sami u ovim iskustvima.
- Krećem ka kuhinji da pripremim nešto za jelo. Ništa komplikovano, samo jednostavan obrok koji će me zasititi, ali ne opteretiti. Dok se voda zagreva, a mirisi počinju da se šire, osećam kako još jedan sloj stresa polako nestaje. Svaki zalogaj hrane deluje kao potvrda da sam preživeo još jedan dan, da sam uspeo da se izborim sa svim izazovima i da sada konačno mogu da se nagradim.
Posle večere, volim da se udobno smestim uz knjigu ili seriju. Svetlost lampe baca tople nijanse po sobi, a muzika u pozadini lagano ispire napetost dana. Misli o poslu polako blede, a ja se prepuštam osećaju odmora. Polako, ali sigurno, svaki deo mog tela pronalazi mir koji mu je toliko potreban. Osećam zahvalnost za ovo vreme samo za sebe, za trenutke kada niko i ništa ne zahteva moju pažnju.
Pre nego što zaspim, osvrćem se na sve što sam danas postigao. Razmišljam o izazovima i malim pobedama, o ljudima koje sam sreo i razgovorima koji su me oblikovali. U tim trenucima shvatam koliko je važno ceniti male trenutke mira i zadovoljstva. Oni možda deluju obični i nebitni, ali upravo oni daju balans našem životu i snagu da izdržimo sutrašnji dan.
- I dok se polako uvlačim pod pokrivač, osećam mir i olakšanje. Još jedan dan je gotov, još jedna rutina je savladana. Iako su dani ponekad teški i iscrpljujući, vraćanje kući nakon osam sati rada podseća me da uvek postoji vreme za sebe, za odmor, za punjenje baterija i pripremu za novi početak. To je trenutak koji je moj i niko ga ne može oduzeti
