U nastavku našeg današnjega članka, donosimo vam i jedan jako smiješan vic, a koji će vam definitivno popraviti cijeli dan, ako je bio takav, odnosno loš….
Smrt nije kraj, već početak drugačijeg života duše. Ovo je temeljno učenje pravoslavne tradicije, koje su vekovima prenosili sveti ljudi, teolozi i duhovnici. Prema njima, iako telo prestaje sa životom, duša nastavlja da postoji i kreće na putovanje kroz nepoznate dimenzije. U prvim danima nakon smrti, duša se nalazi u posebnom, prelaznom stanju koje je negde između ovog zemaljskog života i večnosti.
Prva dva dana nakon smrti su posebno značajna jer duša još nije u potpunosti odvojena od sveta koji je ostavila iza sebe. U ovom periodu, duša može slobodno da se kreće, uz pratnju anđela, i često posećuje mesta koja su joj bila draga – poput doma, crkve, mesta molitve ili groba u koji je telo položeno. Ono što je zanimljivo jeste da se duše prema svom karakteru i vezama dele na dve grupe: one koje su u životu činile dobra dela i duhovno se uzdizale, posećuju mesta gde su širile dobrotu; dok one vezane za materijalno i svetovno ostaju u blizini poznatih im zemaljskih stvari i mesta.
Trećeg dana duša prelazi u viši nivo postojanja. Ovo je trenutak uzdizanja ka Bogu, koje se po pravoslavnom verovanju može uporediti sa Hristovim vaskrsenjem. Tada duša prolazi kroz susret sa duhovnim bićima – i dobrim i zlim. Ovaj susret nije samo obična vizija, već pravi duhovni sud, koji pokazuje gde duša pripada: bliže svetlosti i Božijoj prisutnosti ili u tamniju dimenziju, ako se u životu udaljavala od vrline i dobra.
Istaknuti duhovni učitelji, poput svetog Jovana Šangajskog, naglašavaju da posle smrti svest duše postaje mnogo jasnija i dublja. Bez ograničenja tela, duša sagledava svoja dela – dobra i zla – i pamti ih bez zaborava koji je bio svojstven ljudskom životu. U tom trenutku ne razmišlja o svakodnevnim brigama kao što su posao ili imetak, već o stanju svog unutrašnjeg bića, o svojim delima i duhovnom stanju koje je ponela iz života.
Važno je shvatiti da je Bog čoveku dao besmrtnu dušu, a život na zemlji je samo priprema za večnost. Bez ovog večnog smisla, sva naša nastojanja, trud, dobrota i moral ne bi imala pravi cilj. Upravo zato je Hristovo vaskrsenje otvorilo vrata svima koji veruju i koji slede Njegove zapovesti da nastave život u večnom Carstvu Božijem.
Kao što smo u telu opremljeni čulima i svesnošću, tako i duša nakon smrti zadržava sposobnost da vidi, oseća i reaguje. Mnogi koji su bili na samrti svedoče o posebnim iskustvima – viđenjima preminulih članova porodice, prisustvu anđela, svetlosti koja okružuje njihovu svest. Ovi trenuci ne treba da budu razlog za strah, već nas podsećaju da je duhovni svet stvaran i prisutan.
Iako danas postoji mnogo svedočenja o životu posle smrti, najpouzdaniji izvori ostaju Sveto Pismo i predanje Crkve. Ona nas uče da nakon smrti sledi prvi sud, trenutak kada duša ne može više da se skriva ni od sebe same, već sagledava istinu o sopstvenom životu. Nema više iluzija ni zabluda ovog prolaznog sveta.
Najvažnija poruka je da svaka duša već u životu određuje svoj pravac – približava se svetlosti kroz veru, ljubav i pokajanje ili se udaljava od nje kroz greh i bezbožnost. Na dan kada telo ostavimo, neće nas suditi reči koje smo izgovorili, već dubina i iskrenost našeg bića.
Iz tog razloga, duhovnici nas podsećaju koliko je bitno živeti budno i sa ljubavlju prema Bogu i ljudima. Smrt ne znači kraj, već prelazak u večnost, oblikovanu onim što smo ostavili za sobom, ali i onim što nosimo u sebi. Naša duša nastavlja svoj put, a ono što je u životu bilo naše istinsko blago – vera, dobrota i ljubav – vodiće nas kroz taj novi, nepoznati svet.
