U današnjem ćlanku donosimo Vam jednu priću Beogradzanke koja je dosla u Sarajevo,izneaadila se reakcijim ljudi i sve to odlucila da podeli sa nama,u nastavku proćitajte….
- Vesna iz Beograda krenula je na poslovni put u Sarajevo, misleći da je pred njom samo još jedan običan radni dan. Plan je bio jasan – odraditi sastanke i što pre se vratiti kući. Ipak, ono što je tamo doživela, promenilo je njen pogled na ljude i ostavilo trag dublji od bilo koje profesionalne satisfakcije.
Prvih nekoliko sati izgledalo je kao svaki poslovni put – gužva u saobraćaju, užurbani koraci između kancelarija i umor koji se tiho gomilao. Ali čim je zakoračila na ulice Sarajeva, Vesna je osetila da ovaj grad zrači nečim posebnim. Nije to bio samo kliše o gostoprimstvu, već toplina koja se mogla osetiti u svakom pogledu prolaznika i tišini starih kaldrma.
- Posle iscrpljujućeg dana, stajala je na uglu, pomalo izgubljena i gladna, bez volje da traži restoran. Skupila je hrabrost i obratila se nepoznatoj prolaznici: “Znate li gde bih mogla da pojedem nešto kuvano?” Očekivala je brz i štur odgovor, možda rukom pokazani pravac. Ali desilo se nešto neočekivano.
Žena ju je pogledala i jednostavno rekla: “Hajde sa mnom. Vodiću te gde i ja jedem.” Bez pitanja, bez mnogo reči, sa sigurnošću u glasu koja nije tražila dodatno objašnjenje. Vesna je na trenutak zastala, zbunjena, ali pogled te žene ulivao je poverenje. Nekako je znala da može da krene za njom.
- Dok su hodale uskim ulicama, razgovor je počeo spontano. Reči su tekle prirodno, kao da se poznaju godinama, a koraci su se uskladili sami od sebe. Pričale su o vremenu, gradovima, sitnicama iz svakodnevnog života. Nije to bila uobičajena bliskost – to je bio onaj retki osećaj prepoznavanja duša.
Restoran u koji su stigle bio je skroman, skriven od pogleda, s malim drvenim vratima i toplom atmosferom nalik na porodičnu kuću. Mirisi domaće hrane odmah su Vesnu vratili u detinjstvo – grah sa kolenicom, domaća pita, sarma, sogan-dolma. Nije bila samo gladna, već gladna za tim osećajem sigurnosti koji je pronašla u tom trenutku.
Žena koja ju je dovela pomogla joj je da izabere jelo i, isto tako tiho kako se pojavila, rekla da mora da ide. Nije ostavila broj telefona, nije pitala ništa lično i nije tražila zahvalnost. Samo je otišla, ostavljajući iza sebe osećaj koji Vesna nikada neće zaboraviti.
“Sedela sam u tom restoranu i nisam se više osećala sama. Prisustvo te žene bilo je kao nevidljiv oslonac, nešto što me podsetilo da ljudi još uvek znaju da budu dobri – bez razloga, bez koristi,” priseća se Vesna.
Po povratku u Beograd, pričala je svima o ovom susretu. Nije to bila velika, filmska priča s dramatičnim obrtom. Ali upravo u toj jednostavnosti ležala je njena lepota. “To nije bila samo ljubaznost. To je bila suština Sarajeva,” rekla je s osmehom.
Ovo iskustvo naučilo ju je da gradove ne čine samo zgrade i ulice, već ljudi – njihovi gestovi, pogledi i ruke koje pomažu bez pitanja. Sarajevo za Vesnu više nije bilo samo destinacija na mapi, već mesto gde je povratila veru u ljudsku toplin
