U današnjem ćlanku donosimo Vaj jednu jako emoticnu priću o ženi Veri koja je otisla i napustila decu sa bakom ,tuzna, emotivna priča je obisla celi balkan,proćitajte i Vi i ugrejte srce….
Vera iz Priboja napustila troje dece i otišla na more s dečkom: Majka je molila da se vrati, a onda se pojavio ON i rekao – vodim ih sa sobom!
U maloj prizemnoj kući na periferiji Priboja, tišina je postala najglasniji znak tuge. Ljubica, baka u sedmoj deceniji, trudi se da svakog jutra stane na noge i pripremi doručak za svoje troje unučadi. Od dana kada je njihova majka Vera spakovala torbu i otišla s novim dečkom u Crnu Goru, ova porodica živi u stalnoj napetosti.
Tri nedelje ranije Vera (34) je samo kratko rekla deci: “Idem na par dana, čuvajte se, baka će sve srediti.” Ali dani su prolazili, a majčin glas više niko nije čuo. Deca su prvo čekala kraj prozora, nadajući se da će automobil stati pred kapijom, ali kako su sati prelazili u dane, nada je gasnula.
Vera iza sebe nije ostavila ni adresu, ni novac. Ljubica i njen muž Ljubiša, koji se bori s bolešću srca, pokušali su da prikriju svoju brigu pred decom, ali im nije polazilo za rukom. Lazar (10) je prestao da se igra s drugarima, Marko (7) je crtao slike porodice sa praznim mestom tamo gde je nekada bila majka, a mala Milica (4) je svake noći plakala tražeći majčin zagrljaj.
“Ne mogu da im obećam da će se vratiti. A kako da im objasnim zašto majka ne zove? Srce mi se cepa,” kaže Ljubica kroz suze.
Deset dana nakon Verinog odlaska, Ljubica je skupila hrabrost i pozvala ćerku. Odgovor koji je dobila bio je hladan kao led:
– “Mama, ne mogu više. Daj ih njihovom ocu, neka ih preuzme socijalna služba. Ja želim da živim.”
Te reči je zabolele više nego što je mogla zamisliti. “Vera govori o svojoj deci, a ja moram da ih gledam u oči i da ćutim. Ne znam šta da im kažem,” priznaje baka.
- Sedamnaest dana nakon tog razgovora, pred kućom se pojavio Radovan – deda po ocu dece. Njegov sin, Verin bivši muž, radi u Nemačkoj i nije mogao da preuzme brigu o deci, ali Radovan nije želeo da unučad pati.
“Došao sam da ih povedem sa sobom. Ne mogu da gledam kako propadaju,” rekao je Radovan, pruživši papir sa privremenim starateljstvom.
Ljubica je znala da nema izbora. Srce joj je lomilo kada je spakovala dečje stvari, ali nije imala snage da im pruži sve što im je potrebno.
“Bako, a mama… zna li da idemo?” pitala je Milica, držeći se za njenu suknju.
“Znaće, dušo. Deda Rade će se sada brinuti o vama.”
- Radovan je decu odveo u selo kraj Valjeva, gde im je dao sobe i pokušao da im stvori osećaj doma. Lazar je počeo da trenira fudbal, Marko je utehu pronašao u crtanju, a Milica se postepeno navikavala na novi vrtić.
“Teško im je, ali ne odustajemo. Oni zaslužuju ljubav i stabilnost,” rekao je Radovan.
Vera se više nije javljala. Njen broj je ugašen, Instagram obrisan. Ljudi govore da je još u Crnoj Gori, ali da je ostala sama, bez muškarca s kojim je otišla.
Za decu je bol prevelika da bi je mogla razumeti. “Mama će li se vratiti?” pitao je Lazar jednu noć.
Radovan mu je odgovorio tihim glasom: “Ne znam, sine. Ali ja sam tu. I nikad vas neću ostaviti.”
Ljubica i Ljubiša posećuju decu svakog vikenda. Donose im kolače, domaće sokove i pokušavaju da im pokažu da nisu sami. Ali svako rastajanje je bolno.
“Ne znam da li će im majka ikada zatrebati. Možda je najbolje da je zaborave. Ali oni su mali, još je traže,” kaže Ljubica.
Ova priča je podsetnik da deca nisu ta koja biraju svoju sudbinu. Njihov osmeh i njihova sigurnost zavise od odraslih – od ljubavi, odgovornosti i snage da se bori za njihovu budućnost.
Radovan, Ljubica i Ljubiša pokazali su šta znači biti porodica – čak i kada jedna majka odluči da to više ne želi da bude
