Vest je potresla kulturnu scenu Srbije probudila je osećaj tihe tuge – preminula je Olivera Olja Grastić Jelić,saznajte više……
Glumica koja je više od pola veka bila stub i zaštitni znak pozorišta Boško Buha. U svojoj 91. godini zatvorila je poslednje poglavlje životne knjige, ostavljajući generacijama publike uspomene utkane u dečji smeh, aplauze i tihe trenutke dirnutosti.
Njena karijera započela je 1959. godine, kada je na scenu „Buhe“ kročila u predstavi „Susret“ u režiji Bojana Stupice. Od tog trenutka, scena je postala njen drugi dom, a publika njena proširena porodica. Tokom decenija menjala je likove i kostime, ali je u svaku ulogu unosila istu onu iskrenu predanost – bilo da je igrala bajkovitu princezu, nestašnu devojčicu iz komšiluka ili heroinu iz omiljenih dečjih avantura.
- Teško je nabrojati sve predstave u kojima je učestvovala, ali nekoliko njih ostalo je posebno urezano u sećanje publike: Beki Tačer u „Tomu Sojeru“, nežna figura iz „Carevog slavuja“, vesela i živopisna junakinja „Kapetana Džona Piplfoksa“, kao i emotivni nastupi u „Ćorsokaku“ i „Biberčetu“. Njena sposobnost transformacije bila je fascinantna – u jednom danu mogla je da bude razigrano dete, a već sledećeg da donese ozbiljnost i dubinu odraslog lika. Sama je govorila da ne voli titule poput „dramska prvakinja“ jer je, po njenim rečima, „svaki dan u pozorištu prilika da budeš i junak i statista – i da iz obe pozicije nešto naučiš“.
Zvanični Instagram nalog pozorišta „Boško Buha“ oprostio se porukom koja je pogodila mnoge: „Sa tugom se opraštamo od naše drage koleginice… Sa osmehom ćemo pamtiti njenu predanost i ljupkost.“ Taj osmeh bio je njen zaštitni znak – u garderobi, na sceni, pa i iza kulisa, gde je mlađe kolege bodrila rečima i savetima. Njen profesor sa Akademije, Jozo Laurenčić, jednom joj je rekao: „Život je teatar, a publika jedini ispravan sudija za vrednost glumca.“ Olivera je tu misao nosila kroz čitav radni vek, posebno verujući da su deca najiskreniji kritičari. „Deca su najbolja publika, a njihovo priznanje je najčistija potvrda uspeha,“ govorila je.
Iako je mogla da se okiti titulama i priznanjima, Olja nikada nije jurila reflektore radi lične promocije. Njena slava bila je tiha, ali duboka – zasnovana na radu, disciplini i poštovanju prema sceni. Kritičari iz Politike i NIN-a više puta su je navodili kao primer glumice koja predstavlja temelj srpske kulture, dok je RTS čuvao njene predstave u arhivi, reprizirajući ih kao deo kolektivnog sećanja. Kulturni centar Beograda nazvao ju je „srcem i osmehom scene“, neformalnom titulom koja je savršeno oslikavala njen karakter.
- Jedna od njenih najvećih radosti bila je spoznaja da deca koja su je gledala u predstavama sada dovode svoje unuke u isto pozorište. To je nazivala „cikličnom niti“ koja povezuje generacije i daje umetniku osećaj smisla. Počela je u vreme kada su pozorištem dominirali velikani poput Stupice, a završila u eri novih tehnologija i promenjenih scena. Ipak, njen pristup nije se menjao – svaki projekat bio je nova prilika da se osvoji publika i da se, makar na sat vremena, publika izmešti u čaroliju teatra.
- Prema informacijama bliskim porodici, sahrana će biti održana u krugu najbližih, u skladu sa njenom skromnošću. „Boško Buha“ već planira veče sećanja, sa projekcijama njenih najpoznatijih uloga i prisećanjima kolega. Kada se zavese jednom zauvek spuste, ostaju samo priče i sećanja. A u slučaju Olivere Olje Grastić Jelić, ta sećanja su obojena smehom dece, ponosom roditelja i tihim suzama kolega. Njena prava ostavština nisu samo predstave koje je igrala, već ljudi koje je inspirisala da zavole scenu i da je doživljavaju kao mesto gde se gradi i čuva toplina ljudske povezanosti.
I zato, iako više nije među nama, njeno ime će se izgovarati s istom onom toplinom koju je ona nesebično poklanjala svojoj publici – generacijama koje su rasle uz njen glas, pokret i osmeh.
