U današnjem članku govorićemo o jednom snažnom i emotivnom svedočanstvu iz perioda Drugog svetskog rata, koje je duboko oblikovalo kolektivnu svest jednog naroda.Naime, sve se desilo u Tuzli, a evo i cijele, jako zanimljive priče….
To je potresna priča o Enveru Šiljku i Fridi Laufer, dvoje mladih ljudi iz Tuzle čija je ljubav, iako rođena u vihoru rata, preživela najteže izazove represije i straha, ali je na kraju, tragično, ostala bez srećnog završetka.
Njihova veza, zasnovana na zajedničkim idealima, hrabrosti i dubokom međusobnom poštovanju, ostaje primer ne samo ljubavi, već i otpora u najmračnijim trenucima istorije. Enver Šiljak, rođen 1919. godine u Bosanskoj Gradišci, bio je čovek širokih interesovanja i sposobnosti. Zbog teških materijalnih uslova, preselio se u Tuzlu, gde je našao zaposlenje u Fabrici soli. Istovremeno je studirao pravo, svirao u orkestru, i bio jedan od najaktivnijih članova Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) u severoistočnoj Bosni. Njegova odanost borbi za pravdu i jednakost bila je nepokolebljiva, a njegova reč i delo ulivali su nadu onima koji su se borili za slobodu.
U istoj fabrici radila je i Frida Laufer, rođena 1920. godine u jevrejskoj porodici. Bila je mlada, odlučna i puna ideala. Vrlo brzo, između nje i Envera razvila se snažna emotivna i intelektualna povezanost. Njihova ljubav nije bila samo romantična, već i duboko politička – postali su saborci u borbi protiv fašizma, rame uz rame u tajnim antifašističkim aktivnostima koje su organizovali u Tuzli. Njihova predanost zajedničkom cilju – oslobođenju naroda i zaštiti osnovnih ljudskih prava – bila je izuzetna.
Vremena su bila surova i opasna. Zbog svoje aktivnosti, i Enver i Frida su brzo dospeli na crne liste fašističkih vlasti. Dana 4. jula 1941. godine raspisana je poternica za njima. U pokušaju da izbegnu hapšenje, odlučili su da napuste Tuzlu, ali su 18. jula uhapšeni. Taj dan ostaje zabeležen kao tragična prekretnica u njihovim životima.
- Samo nekoliko meseci kasnije, Enver Šiljak je, zajedno sa saborcima Rudolfom Vikićem i Memom Suljetovićem, izveden pred streljački vod. Bilo je to 5. septembra 1941. godine. Na putu do pogubljenja, zapevao je pesmu „Je l’ ti žao što se rastajemo“, posvećenu Fridi. Taj trenutak dostojanstva, snage i ljubavi postao je simbol nepokolebljivosti duha i istinske ljudskosti.
Frida je nakon Enverovog pogubljenja odvedena u koncentracioni logor. Uprkos svim strahotama, u logoru je rodila njihovo dete. Međutim, zločini tog vremena nisu imali granica – i ona i dete su ubijeni, čime je njihova priča brutalno prekinuta. Njihova smrt ostavila je neizbrisiv trag u kolektivnom pamćenju Tuzle i celog regiona.
Ipak, njihova priča nije zaboravljena. Naprotiv, postala je izvor inspiracije za mnoge umetnike, pisce i stvaraoce. Roman Slana zemlja, koji je napisao Jasmin Imamović, temelji se upravo na njihovoj ljubavi. Poznati pevač Halid Bešlić snimio je emotivan spot za pesmu „Je l’ ti žao što se rastajemo“, u kojem je prikazana tragična sudbina Envera i Fride.
Danas sećanje na njih živi kroz različite oblike javnog obeležavanja. Most koji spaja obale reke Jale u Tuzli nosi ime “Most narodnog heroja Envera Šiljka i Fride Laufer”, ali ga građani nazivaju i „Most ljubavi“. Na tom mestu, parovi ostavljaju katance kao simbol večne ljubavi, podsećajući se na priču koja i danas budi najdublje emocije. Njihova priča se uči u školama, o njima se govori na kulturnim manifestacijama, a njihova imena žive kroz stihove, filmove i sećanja potomaka.
Uprkos svemu, ono što su Enver i Frida ostavili iza sebe nije samo sećanje na jednu ličnu tragediju, već večna poruka da čak ni najteži uslovi ne mogu uništiti ljudskost, hrabrost i veru u bolje sutra. Njihova sudbina ostaje snažna opomena i neiscrpna inspiracija – da se za ono što volimo i u šta verujemo, vredi boriti do poslednjeg daha. U njihovom imenu živi poruka nade i neprekidne borbe za slobodu.
