U današnjem ćlanku Vam donosimo priću o ženi koju nije definisalo majćinstvo i ne želi biti baka,u nastavku ne propustite….
- U savremenom društvu, gde se uloga žene i očekivanja od nje stalno menjaju, jedna žena – Džodi Elis – donosi iskrenu, ali i neuobičajenu perspektivu na temu unučadi i tradicionalne porodične uloge bake. U svojoj ličnoj ispovesti za portal “Woman’s World”, ona objašnjava zašto ne oseća potrebu da bude baka i kako njeno trenutno životno stanje ne ostavlja prostora za tu vrstu angažovanja. Njena priča izaziva razmišljanje o slobodi izbora i životnim prioritetima nakon roditeljstva.
Već u uvodnom delu svoje ispovesti, Džodi ističe: „Majčinstvo me je ispunilo na način koji nisam mogla ni da zamislim. Svaki trenutak sa mojom decom bio je dragocen i ne bih ga menjala za ništa na svetu.“ Međutim, odmah zatim dodaje nešto što mnoge žene možda ne bi izgovorile naglas – nema želju da postane baka. I dok mnogi s nestrpljenjem iščekuju taj trenutak kada će držati unuke u naručju, za Džodi to nije ni cilj ni san.
- „Ljudi često kukaju kako još nemaju unuke, ali ja jednostavno ne mogu da se poistovetim s tim osećajem,“ iskrena je Džodi. Ona priznaje da bi verovatno volela svoju unučad, ali navodi niz razloga zašto to ne priželjkuje, a još manje zašto bi pritiskala svoju decu da postanu roditelji. U njenim očima, savremeno društvo vrši pritisak sa svih strana – od akademskih uspeha, karijere, kupovine nekretnina do vođenja zdravog života. „Sve te poruke o ‘darujte mi unuka’ postaju dodatni stres za mlade ljude i ja to ne želim za svoju decu,“ naglašava.
Iako je završila aktivnu roditeljsku fazu, Džodi ne smatra da se time njen život usporio. Naprotiv – ona živi punim plućima. I dalje radi puno radno vreme, ima aktivan društveni život, supruga kog voli i kućne ljubimce koji je ispunjavaju. „Putujemo, vežbamo, izlazimo. Naš život je bogat i dinamičan, baš kao što je bio i pre nego što su deca odrasla,“ ističe sa osmehom. U takvom okruženju, ideja o brizi za malu decu više ne deluje kao privlačna.
- Džodi posebno naglašava važnost poštovanja individualnih izbora odrasle dece. „Njihovi životi su njihovi. Neću ih ubeđivati da postanu roditelji, isto kao što ih ne bih ubeđivala da kupe kuću ili promene posao.“ Takođe se osvrće i na mogućnost problema sa plodnošću kod svojih potomaka, što dodatno učvršćuje njen stav da nikakvo „navijanje“ za unuke ne dolazi u obzir. „Zar da dodatno otežam njihovu borbu ako je već vode?“ pita se s pravom.
Njena veza s decom sada je prešla na jedan kvalitativno drugačiji nivo. Oni su, kako kaže, sada prijatelji. Zajedno odlaze na izlete, večere, gledaju filmove i vode duboke, smislene razgovore. „Ne znam da li bismo mogli ovako da funkcionišemo da oni imaju malu decu o kojoj moraju da brinu,“ priznaje.
- U jednom trenutku Džodi priznaje nešto što bi mnoge bake možda prećutale: „I dalje se osećam kao da mi je 30 godina. Dobro, možda ne baš 30, ali svakako ne onoliko koliko mi piše u dokumentima.“ Ona smatra da današnje žene žive duže, zdravije i aktivnije nego ikad pre, te da nije obavezno da uloga bake bude logičan sledeći korak. U njenom slučaju, život je tek počeo da dobija novu dimenziju – ona želi da putuje, piše, uči i otkriva nova interesovanja.
U svom zaključku, ona kaže nešto vrlo moćno: „Volim svoju decu. Obožavam ih. Kada smo zajedno, svet izgleda savršeno. Ali majčinstvo me ne definiše.“ Naglašava da je pored majčinske uloge i spisateljica, trkačica, avanturista i mnogo toga drugog. Život je za nju mnogo više od čekanja na unuke ili ispunjavanja tuđih očekivanja.
Džodina priča nas podseća da žene imaju pravo da biraju kako će izgledati njihovo „drugo poglavlje“ u životu. Nema univerzalne formule za sreću, i ono što za jednu osobu predstavlja ispunjenje, za drugu može biti teret. Biti baka je prelepa uloga – ali nije obavezna. Baš kao što nije ni biti roditelj. Svako ima pravo da svoj život kroji po sopstvenim merilima, a Džodi je samo jedan iskren i inspirativan primer te slobode.
