U danasnjem clanku donosimo sve velikom pravoslavnom i najpoštovaniji praznika – Ognjena Marija,saznajte više u nastavku teksta…
Sutra se u srpskom narodu obilježava jedan od najsnažnijih i najpoštovanijih praznika – Ognjena Marija. Iako njen dan nije obeležen crvenim slovom u zvaničnom crkvenom kalendaru, poštovanje koje joj narod ukazuje prevazilazi sve granice liturgijskog. Postoji gotovo arhetipski strahopoštovanje prema ovoj svetiteljki, koja prema predanju ne prašta nepoštovanje i greške koje se načine na njen dan.
Ognjena Marija zapravo je narodna verzija svetiteljke Marine, mučenice iz 3. veka, koja je živela u vreme rimskog cara Dioklecijana. Marina je bila mlada, tek 16 godina kada je, zbog svoje vere i odbijanja braka, podvrgnuta strašnim mukama, a potom i pogubljena. Ipak, postala je svetica čija moć i danas nadahnjuje i izaziva duboko poštovanje. Njene mošti nalazile su se vekovima u Carigradu, a danas se deo njih – njena ruka – čuva u manastiru Vatoped na Svetoj Gori.
U srpskom narodnom predanju, Ognjena Marija se vezuje za vatru, kaznu i zaštitu. Veruje se da, kao sestra Svetog Ilije, ima sposobnost da pali ognjem, dok njen brat bije gromovima. Zajedno sa Blagom Marijom i Svetim Pantelijom, ubraja se među takozvane ognjevite svetitelje – one koji simbolišu božansku silu i opomenu.
Zbog toga se ovaj dan u narodu doživljava kao izuzetno opasan i svet. Veruje se da svaki rad, svađa ili nepoštovanje tog dana mogu izazvati nesreću. U mnogim domaćinstvima, naročito na selu, tog dana se ne dira vatra, ne kuva, ne pere i ne obavljaju kućni poslovi. Žene posebno praznuju ovaj dan – odlaze u crkvu, mole se svetiteljki i pale sveće za zdravlje porodice.
Jedna od najrasprostranjenijih zabrana odnosi se na kupanje u rekama, jezerima i drugim „velikim vodama“. Narodno predanje beleži brojne slučajeve nesrećnih utapanja baš na Ognjenu Mariju. Veruje se da voda na ovaj dan „ne prašta“ i da ko prekrši ovu zabranu rizikuje ozbiljnu opasnost.
Takođe, ako na taj dan zagrmi – to se smatra lošim znakom. Grmljavina na Ognjenu Mariju u narodnoj simbolici označava tešku, sušnu godinu, pa čak i bolest, siromaštvo i druge nesreće. Iz tog razloga, mnogi stariji vernici posmatraju nebo na ovaj dan s posebnom pažnjom i brigom.
Zanimljivo je da postoje i neki lepši običaji vezani za mlade ljude. U Istočnoj Srbiji, na primer, devojke su imale običaj da poklone ogledalce momku koji im se sviđa, uverenje je bilo da će ih on tada zauvek gledati s ljubavlju – kao u sopstveni odraz. Ovakvi nežni običaji donose ravnotežu strogoći ovog dana i pokazuju da se i u najozbiljnijim svetkovinama pronalazi mesto za toplinu i nežnost.
Zašto je ovaj praznik toliko moćan i poštovan? Odgovor se možda krije i u istorijskom pamćenju naroda. U knjizi „Ognjena Marija Livanjska“, autor Budo Simonović opisuje stravična stradanja srpskog stanovništva livanjskog kraja 29. i 30. jula 1941. godine, na sam dan Ognjene Marije. Mnogi koji su preživeli taj pokolj veruju da su tadašnja dešavanja bila potvrda verovanja da se na taj dan sve okreće – da kazna dolazi brzo i nemilosrdno.
„Ako te šta tog dana desi, ne možeš se izbaviti,“ reči su jednog preživelog iz sela Gubin koje je poharano upravo na Ognjenu Mariju. Takvi događaji samo su dodatno učvrstili uverenje da je ovaj praznik svet i opasan, i da se poštuje više iz strahopoštovanja nego iz tradicije.
Prema Wikipedia članku o svetoj Marini, njeno poštovanje je rašireno u više hrišćanskih konfesija – pravoslavnoj, katoličkoj i anglikanskoj, što ukazuje na univerzalnost njene priče i snagu njenog duhovnog nasleđa.
I dok moderni svet često potiskuje drevne običaje, Ognjena Marija ostaje živa u sećanju naroda. Nije to samo dan u kalendaru, već opomena da postoje stvari veće od nas – sile prirode, vera, i moć predanja koje se prenosi s kolena na koleno. U tom duhu, mnogi će i ove godine zapaliti sveću, izgovoriti molitvu i odložiti poslove, jer kako kažu stari: “Nije greh ako se taj dan ništa ne radi, ali je greh ako se prekrši.”
Na kraju, Ognjena Marija nije samo svetiteljka – ona je simbol božanske pravde, tihe opomene i nade da se molitva čuje i kad se izgovori u tišini. A možda je upravo zato ljudi ne poštuju samo iz vere, već iz duboke potrebe da budu zaštićeni – makar jedan dan u godini – od svega što je van njihove moć
