Pravoslavni sveci su izuzetno poštovane ličnosti u pravoslavnoj hrišćanskoj tradiciji – to su ljudi koji su svojim životom, delima, mučeništvom ili isposničkim podvigom pokazali izuzetnu veru, ljubav prema Bogu i bližnjem, i postali uzor drugim vernicima.
Na svetog Vartolomeja ni jedan roditelj u Srbiji neće dopustiti da se njegovo dete popne na drvo. Zašto? Jer i samo njegovo ime nosi zlokobno značenje – Srbi Vartolomeja tumače kao dan kada “je lako slomiti vrat”. Ta izreka, iako jeziva, duboko je ukorenjena u narodnom vjerovanju, i prenosi se sa koljena na koljeno.
U mnogim krajevima Srbije ovaj dan se doživljava kao izuzetno opasan. U nekim delovima naroda živi uverenje da tada vrebaju poplave, grad i oluje – prirodne nepogode koje mogu uništiti sve ono što je tokom godine mukotrpno stečeno. Zato se 25. jun provodi mirno, bez rada i putovanja, uz posebnu molitvu za zaštitu doma i polja.
Sveti Vartolomej je u narodnom predanju svetac koji čuva useve i strogo nadgleda da niko ne ore ni ne radi na njegov dan. Veruje se da ne prašta onima koji prekrše ovaj zavet – zbog toga bi svi trudovi oko setve i žetve mogli da propadnu kao kazna. Narod kaže: “Smlatiće te kao Vartoloma prasku”, što se i danas često može čuti po selima u Pomoravlju – izraz koji jasno dočarava ozbiljnost praznika.
U selima Šumadije veruje se da ovaj svetac leči od padavice (epilepsije), pa oboleli odlaze u obližnje manastire da se pomole i zatraže pomoć. U topličkom kraju pak, veruju da Sveti Vartolomej i Sveti Sava sede zajedno na visokoj planini, posmatrajući sve doline i njive. Tek kada zadremaju – može se desiti šteta, ali to je retkost, jer njihova budnost čuva sela.
Zanimljivo je i to da se Vartolomej i Natanailo smatraju jednom te istom osobom. Natanailo se pominje u Jovanovom jevanđelju, dok se u drugim jevanđeljima koristi ime Vartolomej. Kao apostol, zajedno sa Filipom, njegovom sestrom Marijamom, i nekada sa svetim Jovanom Bogoslovom, širio je hrišćansku veru kroz Aziju, Indiju, pa sve do Jermenije.
U Jerapolju su, prema hrišćanskoj tradiciji, molitvom uništili ogromnu zmiju koju su neznabošci obožavali, i izlečili slepog čoveka po imenu Stahije. Zbog toga su podigli gnev naroda – Vartolomej i Filip su bili raspeti, a Vartolomej – naopako. Zemljotres koji je usledio protumačen je kao božanska kazna, što je mnoge nateralo na pokajanje. Vartolomej je preživeo, ali je kasnije u Jermeniji podvrgnut brutalnom mučenju – oderan je živ i na kraju pogubljen.
Njegovo telo je, prema predanju, sahranjeno u olovnom sanduku koji su mnogobošci bacili u more. Ali ni tu se nije završila njegova priča – talasi su ga izneli na obalu Liparskih ostrva, gde ga je episkop Agaton, nakon božanskog otkrovenja, sahranio u hramu. Njegove mošti su kasnije prenošene u Benevento, a zatim u Rim, gde se i danas poštuju.
Iako život Svetog Vartolomeja deluje daleko i legendarno, njegov uticaj i dalje živi – ne samo kroz crkvu, već i kroz narodna vjerovanja, običaje i strahopoštovanje koje ga okružuje. Praznik Svetog Vartolomeja ostaje podsjetnik na granicu između svetog i svetovnog, između nevidljivih sila i svakodnevnog života ljudi.
