Vidovdan je jedan od onih datuma koji se u srpskom narodu ne posmatra samo kao običan praznik, već kao duhovni orijentir i svojevrsno ogledalo za sve što slijedi tokom godine. Naime, iako pada na subotu, to je obavezno neradni dan za sve domaćice…..
On ne nosi samo simboliku, već i emocionalni i duhovni naboj, ukorenjen u narodnoj svesti kroz vekove.
Postoji izreka: „Kakvi smo na Vidovdan, takvi ćemo biti do kraja godine,“ i ta rečenica odražava dublje verovanje u posebnu moć ovog dana – da otkriva istinu, otvara oči i osvetljava ono što je inače skriveno. Smatra se da se tada otkrivaju pravi putevi, razotkrivaju obmane i uviđa suština bića, kako pojedinca, tako i naroda.
Iako Vidovdan nije deo zvaničnog hrišćanskog kalendara, njegovo značenje za Srbe proističe iz bogatog spleta istorijskih događaja, narodnih verovanja i ostataka starih paganskih obreda. Najvažniji događaj koji je ovom danu dao mitsku dimenziju jeste Kosovski boj iz 1389. godine, kada je srpska vojska pod vođstvom kneza Lazara stala protiv Osmanskog carstva. Iako vojno neodlučna, bitka je u narodu dobila simbolično značenje duhovne pobede i mučeništva – knez Lazar se opredelio za „carstvo nebesko“, čime je Vidovdan uzdignut iznad istorijskog u mitski prostor.
Pre nego što je poprimio hrišćansku simboliku, ovaj datum bio je posvećen staroslavenskom božanstvu Vidu – svevidećem bogu svetlosti, istine i saznanja. Njegovo ime, koje u sebi sadrži koren „vid“, ukazuje na duhovni uvid i sposobnost da se sagleda ono što je nevidljivo običnim očima. Zato su se rituali na ovaj dan usmeravali ka proricanju budućnosti i ličnom prosvetljenju.
Vidovdan se u narodu posmatrao kao vreme kada se „otvaraju nebeske oči“, kada se sve vidi jasnije. Djevojke su, prema običaju, uoči praznika brale crveno i modro cveće – biljke poznate kao vid i vidovčica – koje su stavljale pod jastuk uz posebne molitve. Verovalo se da će im se u snu ukazati budući muž. U nekim krajevima se i danas zadržao običaj da se vidovčica potopi u vodu i tom vodom umiva lice – ne samo radi zdravlja očiju, već i za „duhovni vid“, kako bi se očistio pogled na svet.
Zanimljivo je da se na Vidovdan ne samo gata i proriče, već i posmatra svet – priroda, ponašanje ljudi, slučajni susreti, sve se tumači kao potencijalni znak onoga što sledi. Narodna verovanja govore da se tog dana može „videti“ sudbina, bilo kroz san, simbol, reč ili postupak. Zbog toga se verovalo da treba biti posebno pažljiv u rečima i delima – ono što se kaže ili učini na Vidovdan, pratiće čoveka tokom cele godine.
Osim proročkog značenja, Vidovdan je imao i lekovitu dimenziju. Biljke brane tog jutra – posebno vidovčica – smatrale su se svetim. Čuvale su se tokom cele godine i koristile u narodnoj medicini, posebno kada bi neko imao problema s vidom, bilo telesnim ili metaforičnim.
Vidovdan je bio i dan lične introspekcije. U narodu se verovalo da ono što čovek vidi u sebi na taj dan – bilo dobro ili loše – pokazuje mu put samopoboljšanja. Zato su se ljudi trudili da budu čestiti, iskreni i mirni, jer se smatralo da će se ta unutrašnja stanja odraziti na čitavu godinu.
U savremenom društvu, iako je sve manje onih koji praktikuju starinske običaje, Vidovdan i dalje živi kao simbol duhovnog identiteta, istorijskog pamćenja i kolektivnog samoproučavanja. On nije samo dan sećanja na Kosovsku bitku, već dan u kojem se otvaraju vrata prošlosti, ali i pogled ka budućnosti.
U suštini, Vidovdan je više od običnog datuma – to je dan koji osvetljava duh, podseća na prošlost, ukazuje na budućnost i poziva na ličnu odgovornost. Kroz njegove običaje, simbole i značenja, jasno je zašto narod veruje da se sve što se na Vidovdan vidi, kaže ili doživi – na neki način utka u nit sudbine.
