U nastavku našeg današnjega članka, govorićemo o baba Vangi, a koja je možda i najpoznatija proročica sa ovih prostora svih vremena. Danas vam prenosimo neke detalje, a koji su povezani sa bliskom budućnosti…
Jedna manga iz Japana, donedavno relativno nepoznata van krugova ljubitelja ovog žanra, izazvala je neviđenu pažnju javnosti – ali ne zbog umetničke vrednosti, već zbog straha koji se oko nje stvorio. Autorica Rio Tacuki, u svom delu objavljenom još 2021. godine pod nazivom “Budućnost koju sam videla”, predvidela je da će se 5. jula 2025. godine dogoditi velika katastrofa u Japanu. Iako detalji tog proročanstva nisu precizno razrađeni, sam datum i mistična narav priče bili su dovoljni da izazovu lavinu reakcija i nelagode.
Za mnoge je Tacuki postala “nova Baba Vanga”, a društvene mreže su eksplodirale od teorija o mogućim scenarijima. Snimci iz mange, kao i tumačenja njenih stranica, neprekidno se dele na TikToku, YouTubeu i drugim platformama, prateći narativ da se fikcija često oslanja na neku skrivenu istinu. Mnogi korisnici izražavaju zabrinutost, povlače paralele s prethodnim katastrofama i spekulišu o mogućem zemljotresu, cunamiju ili čak tehnološkom kolapsu izazvanom ljudskom greškom ili veštačkom inteligencijom.
Strah nije ostao samo na rečima. Japanska turistička industrija već trpi posledice. Podaci pokazuju da su rezervacije avionskih karata i hotela iz određenih azijskih zemalja znatno opale. Putnici iz Hong Konga gotovo su prepolovili broj najavljenih dolazaka, a zemlje poput Kine, Tajlanda i Vijetnama beleže još veći pad interesa. Činjenica da je reč o crtežu iz stripa nije bila dovoljna da ublaži paniku. Ljudi jednostavno – otkazuju putovanja.
Ova situacija dolazi u nepovoljnom trenutku za japansku ekonomiju. Turistički sektor, koji se još uvek oporavlja od posledica pandemije, sada se suočava sa novim udarcem – ovoga puta nevidljivim, ali itekako stvarnim. Panika izazvana fikcijom dokaz je koliko je savremeni čovek podložan uticaju digitalne naracije, naročito kada se ona uklopi u već postojeće osećaje nesigurnosti i globalnog straha.
Japanske vlasti pokušavaju da smire situaciju. Guverner prefekture Mijagi, Jošihiro Murai, apelovao je na građane da ne podležu dezinformacijama i da ne dozvole da se njihov svakodnevni život remeti zbog spekulacija. Ipak, uprkos zvaničnim saopštenjima, poverenje je klimavo. Ljudi su sve skloniji da veruju onome što vide na društvenim mrežama nego informacijama koje dolaze iz zvaničnih izvora.
Psiholozi upozoravaju da ovakav fenomen nije nov, ali jeste sve učestaliji. U doba kada algoritmi favorizuju sadržaj koji izaziva jake emocije – bilo da je reč o strahu, gnevu ili čudu – teško je ostati imun na viralne priče koje, iako fikcionalne, igraju na duboke ljudske nesigurnosti. Sama Rio Tacuki nikada nije javno komentarisala navode o “proročanstvu”, što dodatno podgreva misteriju. U njenoj tišini, neki vide potvrdu, dok drugi smatraju da je reč o svesno plasiranom marketinškom efektu.
Pitanje koje se otvara u pozadini cele ove priče tiče se dubokih slojeva psihologije mase. Kako to da jedan strip, umetnički rad iz sfere fikcije, može izazvati toliku paniku i pokrenuti konkretne ekonomske posledice? Možda odgovor leži u kombinaciji faktora: krhkom poverenju u institucije, konstantnoj izloženosti katastrofalnim vestima, te ogromnoj moći koju digitalne platforme danas imaju. Granica između izmaštanog i realnog sve je tanja.
Ako se 5. jul pokaže kao običan dan, mnogi će uzdahnuti sa olakšanjem. Ali, bez obzira na to da li će se bilo šta dogoditi, činjenica ostaje – reči imaju moć. U ovom slučaju, fiktivno proročanstvo već je promenilo ponašanje hiljada ljudi i pokrenulo lančanu reakciju u stvarnom svetu.
Japan se, stoga, nalazi pred dvostrukim izazovom – da zaštiti svoj turizam i ugled, ali i da pronađe način da se izbori sa širenjem straha koji nije zasnovan na činjenicama. Ovaj fenomen je podsetnik koliko je važno razvijati kritičko razmišljanje i ne uzimati svaki viralni sadržaj zdravo za gotovo.
Priča o mangi Rio Tacuki postaje više od priče o stripu – ona je ogledalo našeg vremena, u kojem informacije i fikcija, ako su dovoljno uverljive i pravovremeno plasirane, mogu izazvati realne i merljive posledice. U tom smislu, izazov nije samo u pitanju da li će se nešto desiti, već kako ćemo naučiti da razlikujemo umetnost od predviđanja, i strah od stvarne opasnosti.
Na kraju, možda je upravo to najveća poruka ove mange – da pogledamo u budućnost ne sa strahom, već sa znanjem, razumevanjem i zdravom dozom sumnje.
