Sa bogatim iskustvom u radu sa ženama, ona objašnjava šta se zapravo dešava kada supruga odluči da napravi korak izvan braka i kakve posledice taj čin ostavlja – ne samo na brak, već i na njeno telo i dušu….
- Prema njenim rečima, široko je rasprostranjeno mišljenje da muškarac ne može da oprosti neverstvo. Međutim, u praksi se često događa suprotno. Mnogi muževi, uprkos povredi i šoku, biraju da oproste i zadrže svoje partnerke. Upravo tada nastaje paradoksalna situacija – žena koja se vratila u porodicu oseća sve veću prazninu u sebi, dok muž, iz straha da je ne izgubi, počinje da se menja.
Kesler opisuje promene kod muškaraca koji su ranije bili nervozni ili hladni, a posle saznanja o neverstvu postaju nežni, pažljivi i puni ljubavi. Kupovina cveća, otvaranje vrata, izlasci i česta želja za fizičkom bliskošću postaju njihovo oružje u borbi za očuvanje braka. Tada žena, suočena sa setom porodičnih uspomena, decom i zajedničkim životom, počinje da razmišlja da možda ipak vredi ostati. Razlog je najčešće osećaj odgovornosti prema porodici, a manje istinska želja da nastavi brak.
Ali telo, kako tvrdi psihološkinja, pamti sve. Dok dani prolaze u rutini, noći postaju teret. Dodiri muža koji je sada nežan i brižan u njoj više ne izazivaju toplinu, već otpor. Poljupci koji bi trebalo da budu znak pomirenja postaju izvor gađenja, a svaki pokušaj intimnosti doživljava kao prisilu nad sopstvenim telom. Da bi ublažila osećaj neprijatnosti, žena pokušava da pronađe utehu u čaši vina, ali ni to ne briše unutrašnji nemir.
- Ako se poveri prijateljici, često će naići na banalne savete – da izdrži, da se strpi i da će vreme sve izlečiti. Međutim, kako Kesler naglašava, samo stručnjak može razumeti da je ovakva reakcija potpuno prirodna. Jer, kako kaže, „razlog zbog kojeg je žena otišla još uvek postoji, a telo to pamti i ne može da prevari sopstvenu istinu“.
Iz ovakvih situacija, navodi ona, postoje samo dva izlaza. Prvi je da žena napusti brak i započne život iznova, uprkos strahu od osude i nesigurnosti. Drugi je duga i ozbiljna psihoterapija, tokom koje će naučiti da potisne osećanja i iznova pronađe mir pored muža. Ipak, Kesler upozorava da nijedna od ovih odluka nije laka – ostati znači borbu sa sopstvenim telom, a otići znači borbu sa celim svetom.
Ova priča ne dolazi da osuđuje, već da otvori prostor za razumevanje i empatiju. Žensko neverstvo, kako pokazuje iskustvo Olge Kesler, nije samo trenutak slabosti, već i snažan znak da nešto duboko u braku nedostaje. A kada žena, vođena grižom savesti ili brigom za decu, odluči da ostane, često zaboravlja da je i njeno telo deo tog procesa – i da se ono ne da prevarit
