U Nastavku našeg današnjega članka govorićemo o popularnoj srpskoj glumici, a kopja je imala jako zavidnu glumačku karijeru. Međutim, njen privatni život je bio sušta suprotnost…..
Od seoskog prašnjavog puta do svetla pozornice — priča o Žanki Stokić nije obična biografija. To je svedočanstvo o neukrotivoj želji za slobodom, umetnošću i pravdom, uprkos životu koji je više ličio na borbu nego na bajku.
Rođena u malom selu Rabrovo nadomak Velikog Gradišta, Žanka je od najranijih dana upoznala šta znači patiti. Otac Bogosav, tih i nenametljiv čovek, prerano je preminuo, ostavivši je bez oslonca u formativnim godinama. Majka Julka se ubrzo preudala, i to za sveštenika, ali ni nova porodica nije donela toplinu ni sigurnost koje je Žanka toliko trebala.
Već sa 14 godina, u skladu s tadašnjim običajima koji nisu mnogo marili za želje i snove devojčica, udaju je za jednog abadžiju iz Zaječara. Ali srce joj nije kucalo za porodični život — već za svet pod reflektorima. Sve se menja kada u Zaječar dolaze putujuće pozorišne trupe. Za Žanku, to je bilo otkrovenje.
“Bila je to prva iskra, prvi znak da pripadam nečem većem od šporeta i ručnih radova,” mogla bi da kaže da je pisala svoje memoare.
Pobuna protiv nametnutog života dolazi brzo. Sa trupom Ljubomira Rajčića, doslovno beži — napušta svoj dotadašnji život i ulazi u svet pozorišta. Njena prva zaduženja nisu imala veze s glumom: prala je veš glumcima i obavljala druge poslove iza scene. Njen muž pokušava da je “urazumi”, batinama i pretnjama, ali njena odlučnost bila je jača od nasilja.
Sudbina joj se ipak osmehuje kroz poznanstvo s glumcem Acom Gavrilovićem, koji je postaje više od mentora — postaje njena velika ljubav. U njegovoj blizini Žanka konačno dobija šansu da stane na scenu.
Godina 1902. donosi ključni trenutak: njena prva uloga – Tereza u predstavi “Bračne noći”. Publika biva očarana njenim glasom, pokretima, dušom. Počinje njena turneja kroz gradove širom bivše Austro-Ugarske: igrala je u Varaždinu, Slavoniji, Bosni… menjala pozornice i ansamble, ali uvek sanjala veće domete.
Prekretnica dolazi 1911. godine, kada u Beogradu nastupa pred Milanom Grolom, tadašnjim stubom kulturnog života. On prepoznaje njen neosporan talenat i otvara joj vrata Narodnog pozorišta. Tada počinje novo poglavlje: Žanka postaje legenda srpskog glumišta.
Tokom Drugog svetskog rata, Beograd, iako pod nacističkom okupacijom, nije prestajao da se smeje. Humor je bio jedan od poslednjih oblika otpora. Žanka je bila glavna na tim scenama — glumila, pevala, zabavljala mase. Ali cena tog smeha bila je visoka.
Nakon oslobođenja, 1945. godine, Žanka je izvedena pred Sud časti. Bez pravne zaštite, pod optužbom da je sarađivala s okupatorima, branila se rečima koje odjekuju kroz istoriju:
“Bila sam teško bolesna. Dijabetičarka. Nije bilo insulina. Jedino sam glumom mogla da dobijem lek i da ostanem živa.”
I pored toga, osuđena je na gubitak nacionalne časti, prisilan rad i čišćenje beogradskih ulica. Kazna nije bila pravda, već poniženje.
Dve godine kasnije, 1947, pokušava da dobije pomilovanje. Navodi da je za vreme rata skrivala Koču Popovića, porodicu Moše Pijade i mnoge druge. Nudi svedoke, moli da joj se dozvoli povratak na scenu. Ministar pravosuđa priznaje da “više nije opasna”, ali sve ide presporo.
U julu iste godine, u njen stan dolazi glumac Milivoje Živanović s porukom nade: “Bojan Stupica te želi za novo Jugoslovensko dramsko pozorište.” Deluje kao da će se krug zatvoriti, da će joj umetnost pružiti oproštaj koji ljudi nisu znali da daju.
Ali život ponovo ne prašta. Umire samo tri dana kasnije, 21. jula 1947. Na njen zahtev, na sahrani se pevala pesma “Oj, Moravo”, kao poslednji pozdrav duši koja nikada nije prestajala da sanja.
Ni država, ni pozorište nisu joj podigli spomenik. To je učinila njena verna služavka Magda. Jednostavnim rečima koje znače više od svakog ordena:
“Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.”
