“Sve sam im dala – sad sam im teret: Kad te tvoja djeca gledaju kao višak”
Nisam nikad mislila da ću doći u ovu fazu života i poželjeti da se nisam trudila onoliko koliko jesam. Sve sam im dala. I suprugu, i djeci. Svaki dan života. Svaku marku. Svaki živac. A danas – osjećam se kao kofer koji više nikome nije potreban, osim da ga premještaju iz jednog ćoška u drugi.
Imam troje djece. Dva sina i jednu kćerku. Odgajala sam ih u vremenu kad nije bilo lako, kad si morao prebirati po pijaci da vidiš da li ti ostaje i za hljeb i za mlijeko. Moj muž je bio dobar čovjek, ali zatvoren, hladan. Nije nas nikad zlostavljao, ali nas nije ni grlio. Ja sam bila ta koja je držala dom. Koja je nosila teret svakog dana. Koja je ujutru kuhala kafu, a navečer plakala da niko ne vidi.
Kad su djeca odrasla, pustila sam ih. Neka idu. Neka studiraju, neka se žene, udaju. Pomagala sam koliko sam mogla – i kad nisam mogla. Uzimala kredite da im opremim stanove, kupim garderobu, platim školarine. Nikada im nisam tražila ništa zauzvrat. Samo da znaju da imaju gdje da dođu. Da ih neko čeka. Da im je majka živa.
Muž mi je umro prije sedam godina. Tišina kuće me tad prvi put zaboljela kao fizička rana. Ali govorila sam sebi – imaš djecu. Nisi sama.
Ali bila sam.
Jedan po jedan su se počeli udaljavati. Sin stariji je odselio u Njemačku. Javlja se samo kad mu nešto treba prevesti ili kad mu zatreba dokument iz BiH. Kćerka je najbliža, živi u istom gradu. Dolazi jednom mjesečno. Kad joj odgovara. A najmlađi sin – on je došao na ideju da se ja “selim kod njih”, jer “ne bi bilo loše da malo budem s djecom”.
Nisam odmah shvatila. Pitala sam: “Hoćete da vam čuvam djecu?”
On se nasmijao i rekao: “Ma ne moraš stalno, samo da si tu, znaš…”
Spakovala sam par stvari i otišla. Žena mu, snaha, nije bila oduševljena. Osjetila sam to od prvog dana. Krevet mi je bio improviziran, u maloj sobi pored vešeraja. Moj ormar – dvije police u kupatilu. Nisam se žalila. Mislila sam, proći će. Možda se još navikavaju.
Ali nije prolazilo. Iz dana u dan, osjećala sam se sve manje kao majka, a sve više kao neka teretna roba koja zauzima prostor.
Kad bih skuvala ručak, snaha bi rekla: “To moji ne jedu.”
Kad bih oprala sudove, primijetila bi: “Pogrešno si poredala.”
Kad bih pokušala pomoći unuku oko domaćeg, rekla bi: “Mi to drugačije učimo.”
Moj sin je šutio. Samo bi me pogledao i rekao: “Znaš kakva je ona, mama. Pusti.”
A mene više nije bilo.
Jednog dana, kad su svi otišli, sjela sam i gledala kroz prozor. I znala – vrijeme je da idem.
Spakovala sam svoje stvari tiho, u jednoj torbi. Ostavila sam poruku:
“Volim vas, ali volim i sebe. Neću biti teret. Vratiću se svojoj kući, jer tamo sam još uvijek ja.”
Danas sam opet sama. Ali ne osjećam samoću kao prije. Sad znam da imam pravo na mir. Da nisam kriva što se oni nisu naučili poštovanju. I nisam ljuta. Samo – više neću dozvoliti da me iko gura sa strane.
Na polici imam album sa slikama kad su bili mali. Nasmijani, s prljavim obrazima i jaknama koje sam zakrpila iglom i koncem. Tad su mi trčali u zagrljaj. Sad – ne znaju ni da pitaju: “Mama, jesi li dobro?”
Jesam. Ne zbog njih – nego uprkos njima
