Mi se u nastavku našeg današnjega članka, malo bavimo sa glumicama, koje su bile jako popularne u bvšem sistemu. Jedna od njih je i Ružica Sokić, a koja je bila u top 5 glumica u bivšoj Jugoslaviji….
Ružica Sokić, jedna od najvoljenijih i najprepoznatljivijih glumica sa prostora bivše Jugoslavije, hrabro je govorila o svojoj najvećoj životnoj dilemi – odluci da ne postane majka. Taj izbor bio je rezultat duboko ukorenjenog straha od trudnoće, ali i svesne želje da se u potpunosti posveti svojoj umetnosti i unutrašnjoj slobodi. Tokom tri decenije života, njen saputnik bio je Miroslav Lukić, s kojim je delila i ljubav i svakodnevicu, do samog kraja.
Njene poslednje reči upućene mužu bile su jednostavne, a istovremeno potresno snažne: „Samo da me ne zaboraviš.“ Ova rečenica ne samo da sažima suštinu njihovog odnosa, već i odražava čistotu i dubinu emocija koje je gajila tokom svog života, kako prema najbližima, tako i prema svetu oko sebe.
Ružica je rođena u Beogradu, u porodici Petra Sokića, trgovca i jednog od osnivača uglednog lista „Pravda“. Iako potiče iz intelektualnog i uglednog okruženja, njeno detinjstvo bilo je daleko od bajke. Tokom Drugog svetskog rata, porodica Sokić ostala je bez svega što su imali – štamparije, stanova, imovine, pa i ličnog dostojanstva. Nova vlast nije imala milosti, a prema tadašnjoj praksi, u njihov dom uselili su se potpuni stranci iz sela Rušnja, što je bilo u skladu sa tzv. „ruskom formulom stanovanja”.
U brojnim intervjuima koje je davala, Ružica se sa setom i tugom prisećala tog perioda. Njen otac bio je višestruko hapšen, maltretiran i stigmatizovan zbog svojih političkih stavova. Iako je jednom čak bio i osuđen na smrt, kazna je kasnije preinačena, ali mu je oduzeto pravo na normalan život. Bio je lišen građanskih prava i u stalnom fokusu sumnjičavih pogleda tadašnjeg režima.
- Uprkos surovim okolnostima koje su je pratile od detinjstva, Ružica je uspela da pronađe stabilnost i ljubav u partneru Miroslavu Lukiću. Njihova veza bila je spona kroz sve životne bure, ali uprkos harmoničnom zajedništvu, donela je tešku odluku da ne rađa decu. Sama je isticala da je taj izbor bio motivisan prvenstveno ličnim strahovima – ne samo od porođaja, već i od prekida u umetničkom stvaralaštvu koje je za nju bilo izuzetno važno.
Njeno teško detinjstvo, obeleženo nesigurnošću i stalnim životnim izazovima, učvrstilo je u njoj potrebu za potpunom ličnom slobodom. Nije želela da bude sputana obavezama koje bi mogle da joj ograniče kretanje ili izražavanje. Iza te potrebe krila se duboka potreba za kontrolom i izbegavanje emocionalnih rana iz prošlosti.
Iako nikada nije imala sopstvenu decu, svoju nežnost i pažnju poklonila je sestriću Ivanu Trifunoviću, koji je kasnije postao poznat kao muftija Abdulah Numan. U trenutku kada je Ivan doneo odluku da pređe u islam, cela porodica bila je zatečena i zbunjena, ali Ružica je, kao i uvek, pokazala razumevanje i toplinu.
„Pozvala me je na ručak i pitala šta sam naučio u Indiji. Bila je jedina koja nije ćutala. Volela me je kao svoje dete,“ izjavio je Ivan, opisujući svoju tetku. Taj odnos otkriva njezinu duboku toleranciju i nesebičnu ljubav, što je bio deo njenog karaktera u svim aspektima života.
Ružica Sokić je preminula 2013. godine, u 79. godini života, nakon duže borbe s Alchajmerovom bolešću. Njen odlazak označio je kraj jednog izuzetnog umetničkog poglavlja, ali i života žene koja je birala svoj put bez kompromisa, uvek vođena iskrenošću, ljubavlju i unutrašnjom snagom. Njena priča ostaje kao podsetnik da iza reflektora često stoje senke prošlosti, tihe borbe i veliki izbori.
