Nikada nisam mislila da će se moj život prelomiti na jednoj rečenici izgovorenoj u bolničkoj ordinaciji. Doktor je govorio stručno i mirno, a ja sam čula samo jednu riječ – demencija. …..
Mama je sjedila pored mene, gledala kroz prozor i klimala glavom, kao da se sve to ne odnosi na nju. U tom trenutku još je znala ko sam. Bar sam tada vjerovala u to.
Moja braća i sestre su reagovali brzo, gotovo hladno. Organizovali su sastanak bez mame, bez mene. Rekli su da je dom najbolje rješenje, da niko od nas nema vremena, da je to realnost.
A onda su se okrenuli prema meni i rekli nešto što mi i danas odzvanja u glavi: „Ona te više neće prepoznati. Zašto bi bacala svoj život?“ Nisam znala kako da im objasnim da ja ne bacam život – ja ga biram.
Uzela sam mamu kod sebe.
- Prvih mjeseci bilo je podnošljivo. Zaboravljala je sitnice, imena, datume. Smijale smo se zajedno tim propustima. A onda su došli teži dani. Počela je da se budi noću, da luta po stanu, da me gleda kao uljeza. Nekad bi me pitala gdje joj je kćer. Nekad bi vikala da hoću da je otrujem. Svaki put bih se povukla u kupatilo i plakala tiho, da me ne čuje.
Posao mi je iskliznuo iz ruku. Šef je imao razumijevanja neko vrijeme, a onda više nije. Ušteđevina se topila brzo, jer briga o bolesnom čovjeku nema radno vrijeme. Nema pauzu. Nema vikend. Braća i sestre se nisu javljali. Govorili su da im je preteško da je vide takvu. A meni nije bilo?
Mama je imala dane kada me nije znala. Ali imala je i trenutke kada bi mi pomilovala kosu i rekla: „Ti si dobra žena.“ Te riječi su me držale na nogama. Zbog njih sam ostajala. Zbog njih sam birala da iznova ustajem kad bih pomislila da više nemam snage.
Kada je umrla, umrla je tiho. U snu. Držala sam je za ruku. Nisam vrištala, nisam se srušila. Samo sam sjedila pored kreveta dugo, predugo, osjećajući da se jedan dio mene zauvijek ugasio. Na sahrani su se svi pojavili. U crnini, sa ozbiljnim izrazima lica. Govorili su kako je bila divna majka. Klimala sam glavom i ćutala.
Nekoliko dana kasnije, sastali smo se kod notara.
Testament je pročitan kratko i jasno. Sve se dijeli jednako. Kuća, mali iznos na računu, sitnice. Vidjela sam olakšanje na njihovim licima. Nisam rekla ništa. Nisam spomenula da su je zaboravili. Nisam tražila ništa više. Bila sam preumorna za borbu.
Tri dana kasnije, zazvonio je telefon.
Nepoznat broj. Razmišljala sam da se ne javim. Ipak jesam.
- Muški glas, ljubazan, ali zvaničan. Rekao je da me zove u vezi s mojom majkom. Mislila sam da je greška. A onda je izgovorio rečenicu koja me prikovala za stolicu. Postoji još jedan dokument. Privatni. Nije bio dio glavnog testamenta.
Rekao je da je mama, prije nego što se bolest pogoršala, došla sama. Rekla je da ne želi svađu. Da ne želi objašnjenja. Samo je htjela da ostavi nešto onome ko je nije ostavio. U tom dokumentu, sve što nije bilo navedeno ranije – ušteđevina o kojoj nismo znali, mala kuća na selu, porodični prsten koji je čuvala cijeli život – pripalo je meni.
Ali nije to bio razlog zbog kojeg sam zaplakala.
Pročitao mi je rečenicu koju je mama sama dodala:
„Možda ću je zaboraviti, ali ona mene nikada nije.“
- Tog trenutka sam shvatila da nisam bila luda, ni slaba, ni naivna. Ljubav ne traži priznanje dok traje. Ona se vidi tek kad sve prođe. Izgubila sam godine, posao, sigurnost. Ali nisam izgubila sebe.
Mama me je ponekad gledala kao stranca.
Ali u srcu – uvijek je znala ko je ostao….
