Vest o smrti Branislava Kičića, reditelja i oca glumca Gordana Kičića, potresla je domaću javnost. donosimo više u nastavku….
Branislav, poznat po svojim ostvarenjima „Na Drini ćuprija“, „To sam ja“ i „Magnet“, preminuo je u 78. godini života. Njegova smrt došla je kao veliki udarac za porodicu, a posebno za Gordana koji nikada nije krio da mu je otac bio oslonac, učitelj i saradnik.
Dva dana nakon očeve smrti, Gordan se oglasio na svom Instagram profilu. Uz zajedničke fotografije, napisao je jednostavnu, ali snažnu poruku: „Branislav Kičić 1947–2025. Otac, Tata – Tale. Hvala ti na filmovima, muzici, pozorištu, radosti, razumevanju i ljubavi za sve nas. Voli te sin.“ Ove reči pokazale su koliko je veza oca i sina bila duboka i neraskidiva, ne samo kroz porodične odnose već i kroz ljubav prema umetnosti koja ih je spajala.
- Otac i saradnik
Osim što mu je bio roditelj i učitelj, Branislav je Gordanu bio i najveća profesionalna podrška. Pratio je njegov rad, čitao scenarije, davao komentare i savjete.
– Meni je on vrlo dragocen saradnik i podrška. Uvek sam mu davao scenarije na čitanje, a on bi mi iskreno rekao šta misli. Tokom rada na filmu “Realna priča” učestvovao je u svakoj fazi – od pripreme do snimanja. Bilo je dragoceno imati ga pored sebe u tim važnim trenucima – prisjećao se glumac.
Ta povezanost između oca i sina bila je mnogo više od porodične – bila je i profesionalna, stvaralačka. Branislav je bio njegova sigurnost, ali i kritičar, neko ko je znao kada da pohvali, a kada da ukaže na slabosti.
- Gordan je u brojnim intervjuima isticao da je upravo zahvaljujući ocu zavoleo film. Kao dete, bio je nemiran i pun energije, a jedini trenuci kada bi se smirio bili su oni kada bi Branislav pustio film iz svoje bogate VHS kolekcije. Njihov dom bio je prava mala kinoteka – od opusa Stenlija Kjubrika i Kloda Šabrola, preko Karla Melvila, do neprocenjivih dela Federika Felinija. Ta kolekcija nije bila samo zabava, već i škola koja je oblikovala Gordana, njegov ukus i kasniju glumačku strast.
Pored toga što mu je bio otac, Branislav je bio i saradnik. Gordan je jednom prilikom priznao da nije donosio važne profesionalne odluke bez njegovog mišljenja. „Sa mnom je učestvovao u čitanju stotina scenarija za ‘Realnu priču’. Bio je prisutan i na snimanju, i drago mi je da sam mogao da delim te trenutke s njim. To su dragoceni trenuci koji ostaju zauvek urezani,“ govorio je glumac.
- Njihov odnos bio je ispunjen poštovanjem i međusobnim poverenjem. Branislav je, iako sam reditelj, umeo da se povuče i prepusti sinu prostor za sopstveno stvaralaštvo, ali istovremeno ga je diskretno usmeravao. Ta kombinacija roditeljske topline i profesionalne discipline učinila je da Gordan izraste u jednog od najcenjenijih glumaca svoje generacije.
Vest o Branislavovoj smrti otvorila je prostor i za prisećanja kolega i prijatelja. Mnogi su istakli da je bio tih, nenametljiv čovek, ali duboko posvećen filmu. Njegova dela ostavila su trag, ali ono što će porodica i najbliži zauvek nositi jeste toplina i ljubav koju je širio.
- Za Gordana Kičića, gubitak oca nije samo privatna bol, već i odlazak figure koja je oblikovala njegov životni i profesionalni put. U svojoj oproštajnoj poruci jasno je pokazao da će Branislav zauvek ostati deo njega, kroz sećanja, kroz filmove koje su zajedno gledali, i kroz vrednosti koje je ugradio u njega
