U danasnjem clanku donosimo Vam pricu o jednoj zeni .,saznajte više…..Ona je oduvek verovala da je život žena ogledalo onoga što nosi u svojim rukama…..
- Godinama je njena svakodnevica bila ispunjena obavezama: kuvanje, slaganje veša, peglanje, sitne brige koje su činile temelj jedne porodice. Vreme je merila ne kalendarom, nego neprestanim davanjem sebe. Ipak, jednog jutra probudila se s osećajem kao da su joj sa ramena spali tereti svih godina. Kao da joj je telo na kratko udahnulo mladost koju je verovala da je zauvek izgubila.
Steva je sedeo za stolom, utonuo u ekran telefona, hladan i distanciran. Navikla je na tišinu u kući, ali ovoga puta izgledalo je drugačije, gotovo zlokobno. Nakon dugih trenutaka ćutanja izgovorio je rečenicu koja je u sekundi razbila njen svet. Rekao je da odlazi. Glas mu je bio promukao, oči skrivene, a ruke nemirne. Kao da je dete koje priznaje krivicu.
- Tišina koja je usledila bila je toliko gusta da se činilo da je može dodirnuti. Ona je stajala, nemo posmatrajući čoveka s kojim je delila sedamnaest godina života. Bez objašnjenja, bez izvinjenja, samo nekoliko komada odeće i njegove ključeve. Vrata su se zatvorila za njim, a zvuk brave bio je poput pečata na kraj jedne epohe. U tom trenutku i sama je imala osećaj da je nestala, kao da više ne postoji.
Lutala je stanom, osećajući se kao senka. Sve što je videla podsećalo ju je na njega: stari ogrtač, jastuk iz koga vire pera, magnet na frižideru s natpisom „Srećni zajedno“. U tom trenutku setila se snova koje je imala o mirnom životu nakon što im se ćerka osamostalila. Snovi su se pretvorili u pepeo.
Iz misli ju je trgao zvuk telefona. Nepoznat broj. Ženski glas, tih i nesiguran, predstavio se kao Lena. Rekla je da je s njim, ali da ga ne treba odbaciti, da ga primi nazad. U tom trenutku svet joj se srušio ponovo. Ljubavnica je zvala da moli za oproštaj u njegovo ime. Osećala je kako joj srce gori od besa i poniženja. Ipak, ostala je nemušta, dok je s druge strane čula suze i reči da on zapravo stalno priča o porodici.
- Pred očima su joj iskrsle slike prošlih godina – more u mladosti, smeh i mirisi hleba, njegove ruke koje su joj grejale leđa. U sećanju su bile i prve svađe, ali i mirenja koja je uvek donosila cvet ili nežna reč. Pitala se da li je sve to bilo istinito ili tek privid u koji je verovala.
Prekinula je razgovor i ostala u tišini. Mehanički je nastavila da radi sitne stvari, kao da će joj rutine pomoći da ne poludi. Prala je sudove, slagala stvari, nameštala krevet. Svaka radnja bila je poput leka protiv straha. U sebi je ponavljala da mora da izdrži, da je jaka, ali srce je uporno odbijalo da veruje u to.
Kasno uveče vrata su se opet otvorila. Steva je stajao na pragu, zbunjen, izmučen, sa džemperom koji je ona davno isplela u rukama. Rekao je samo da je došao po još neke stvari, izbegavajući da je pogleda u oči. U tom trenutku ona ga je videla onakvim kakav je zaista – stranca, čoveka bez hrabrosti i snage, koji je izgubio smisao. Pitala ga je da li odlazi zauvek. On je samo klimnuo glavom.
- U toj tišini, umesto bola, osetila je čudno olakšanje. Kao da je oslobođena lanca koji ju je sputavao. Tog istog večera skuvala je sebi čaj, izvadila set posuđa koji je čuvala za posebne prilike i prvi put posle dugo vremena osetila da pripada sama sebi. Pogledala je kroz prozor, dok je napolju kiša kapala, i pomislila da možda, uprkos svemu, upravo sada njen život počinje iznova.
