U današnjem ćlanku Vam donisimo ispovest žene koja je nakon razgovora sa psihologom oatala zaprepaštena…
- Sela sam naspram žene koja nije bila samo psiholog, već neko ko je tišinom znao da pruži sigurnost. Imala je oči koje ne sude, ali vide kroz tebe. Iako sam bila puna pitanja, jedno mi je pritisnulo srce godinama, pa sam ga izgovorila bez okolišanja:
“Ostajem li u ovom braku zato što sam emocionalna kukavica… ili zato što sam odabrala da budem žrtva?”
- Na to pitanje nije odgovorila odmah. Pogledala me je dugo, sa mešavinom razumevanja i ozbiljnosti. Onda je rekla nešto što nisam očekivala, a što me je pogodilo u samu suštinu.
“Zapravo, nijedno od ta dva nije u potpunosti tačno. I istina je – i nije. Jer retko koja žena ostaje u nesreći iz jednog jedinog razloga. Nekad je to ljubav. Nekad strah. Nekad sramota. Ali najčešće – to je zbog uverenja da vredimo onoliko koliko izdržimo, a ne koliko poštujemo sebe.”
- Te reči su mi oduzele dah. Pogled mi se spustio ka podu, ali u sebi sam znala – rekla je sve što sam godinama pokušavala da razumem, ali nisam imala hrabrosti da sebi priznam.
“Ostati u vezi koja te više ne ispunjava nije nužno slabost”, nastavila je, “ali jeste poziv da pogledaš pravo u ono što te najviše plaši: samoću? promenu? tuđe mišljenje? Ili možda ono najteže – sebe, kada više ne budeš imala iza koga da se sakriješ?”
U tom trenutku sam osetila kako me reči razgrađuju i ponovo sastavljaju. Možda jesam igrala ulogu žrtve, možda sam ćutala jer sam želela da budem ‘dobra’, da budem ‘neproblematična’. A možda sam i izbegavala da se suočim sa sobom bez svih tih titula – supruge, majke, žene koja se ne žali.
- A onda, kao šamar istine, stigla je rečenica koja mi je otvorila srce:
“Nisi ti ni žrtva, ni kukavica. Ti si samo umorna žena koja je zaboravila da ima pravo na sreću.”
- Plakala sam. Ne iz bola, već iz olakšanja. Po prvi put te suze nisu bile krivica. Bile su istina. Bilo je oslobađanje.
Nisam odmah donela odluku. Život koji deliš sa nekim nije kutija koju spakuješ i odneseš. Postoje deca, zajedničke navike, računi, tišina koja je postala svakodnevica. Ali nešto se pomerilo. Ne u njemu. U meni.
- Tog dana kada sam sebi priznala da imam pravo da budem srećna, počela sam da primećujem ono što sam godinama ignorisala – način na koji me prekine u sred rečenice, njegovo ćutanje koje više nije bilo mir, već odsustvo. Pogled koji više nije tražio moj.
Prestala sam da se pravdam što sam umorna.
Prekinula sam da se prisiljavam na ‘lepo ponašanje’ da bih održala privid sklada.
Počela sam da pišem dnevnik – ne da rešim nešto, već da se čujem.
Pogledala sam se u ogledalo i prvi put rekla: “Ne moraš više da glumiš da je sve u redu.”
- Jednog dana, sela sam za sto nasuprot njega i mirno rekla:
“Ne znam da li ćemo ostati zajedno. Ali znam da ovako više ne mogu. I neću.”
- U njegovim očima nije bilo šoka zbog mojih osećanja – znao ih je. Ali bio je šokiran što sam ih izgovorila. Glasno. Jasno. Bez suza. Bez besa.
To je bio trenutak kada sam konačno izabrala sebe. Ne kao čin pobune. Ne iz inata. Već kao najdublji oblik samopoštovanja. Tiho, ali nepokolebljivo.
Svet se nije promenio. Ali ja jesam.
I to je bio početa !!!!!!
