Pomisao na smrt zasigurno izaziva strah i nelagodu kod većine ljudi, ali zanimljivo je da postoje određeni oblici smrti koji se smatraju posebno strašnima, barem iz naučne perspektive. U istoriji čovječanstva zabeleženi su neki izuzetno jezivi načini umiranja, od onog čoveka koji je proveo 28 sati zaglavljen u uskom pećinskom prolazu, do vođe pobunjenika kojeg su njegovi vlastiti sledbenici pojeli živog. Ovi slučajevi ostavljaju snažan utisak i često se prepričavaju kao najstrašniji načini umiranja.
Smrt je univerzalna tema koja intrigira i zastrašuje ljude od pamtiveka. Iako je smrt neizbežan deo ljudskog postojanja, mnogi se suočavaju s njom s osećajem straha, gubitka i neizvesnosti.
Kada se pogleda s strogo naučne tačke gledišta, smrt koja dolazi na jedan od sledeća tri načina smatra se izuzetno užasnom za ljude. Prvi od tih načina je smrt uzrokovana pirolastičnim tokom. Ovo je najsmrtonosniji deo vulkanske erupcije, predstavljajući brz oblak gasa i vulkanske materije koji se širi s nevjerojatnom brzinom nakon erupcije. Ova pojava može se kretati brzinom većom od 700 kilometara na sat, što je toliko brzo da je nemoguće pobjeći joj. Temperatura ovog razarajućeg “talasa” može dostići i do 1.000 stepeni Celzijusa.
- Takva ekstremna temperatura bi ubila čoveka gotovo trenutnom brzinom, ali bi poslednji trenuci bili izuzetno zastrašujući, jer bi koža u tom trenutku bukvalno počela da se kuva. Istraživanje koje je provelo Odjeljenje za nauku o Zemlji i životnoj sredini pri Univerzitetu u Bariju 2021. godine pokazalo je da je upravo pirolastični tok uništio drevni rimski grad Pompeju zajedno s njegovim stanovništvom, a ne lava, što je dodatno ukazalo na zastrašujuću prirodu ovog fenomena.
Naravno, iako su navedeni slučajevi ekstremni, većina nas će gotovo sigurno umreti na manje nehumane načine. Ipak, postoje i druge strašne smrti, kao što je smrt usled radijacione bolesti. Ova vrsta smrti nije iznenađujuća, s obzirom na to da je proces umiranja veoma spor i izuzetno bolan.
Žrtve nuklearnih nesreća često svedoče o strašnim mukama kroz koje prolaze. Najekstremniji primer je slučaj Hisašija Oučija, koji je postao poznat kao “najradiokativniji čovek na svetu” nakon incidenta u japanskoj nuklearnoj elektrani 1999. godine. Lekari su pokušavali da ga spasu više od nedelju dana, dok je on, usred strašne patnje, molio da ga ostave da umre.
- Tokom svog boravka u bolnici, njegovo srce je stalo tri puta, ali su ga lekari ponovo oživljavali na zahtev porodice. Na kraju je preminuo nakon 83 dana agonije, uz strašne posledice otkazivanja više organa. Tokom tog perioda, bio je svedok strašne boli i mučenja – “plakao” je krv, a njegova koža se doslovno “topila”, kako prenosi izvor.
Jedan od najstrašnijih načina umiranja, koji se može činiti kao nešto iz filmova, jeste zakopavanje živog čoveka. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da u toj situaciji postoje načini za preživljavanje, ali naučnici naglašavaju da je to zapravo mnogo teže nego što se čini. Postoje kontradiktorni podaci o tome koliko dugo čovek može da preživi nakon što je živ zakopan; neki tvrde da je to svega 10 minuta, dok drugi govore o mogućem preživljavanju do 36 sati.
Izlazak iz ovakve jezive situacije predstavlja borbu koja je osuđena na neuspeh – osim što biste morali da se izvučete iz kovčega, morali biste i da se borite sa zemljom koja vas okružuje, a bez lopate, što je obično nemoguće. Verovali ili ne, postoje pojedinci koji su pokušali da izvedu ovakve eksperimente; međutim, jedan od njih uspeo je da se probije samo nešto više od metra pre nego što je gotovo umro, tražeći pomoć svojih saradnika u ovom bizarnom ogledu.
U zaključku, razmišljanja o smrti i različitim načinima umiranja često nas suočavaju sa mračnom stranom ljudskog postojanja. Iako je verovatnoća da ćemo umreti na neki od ovih ekstremnih načina vrlo mala, sama pomisao na njih može izazvati snažnu nelagodu i strah. Ovo su samo neki od načina koji nas podsećaju na krhkost života i na to koliko je važno ceniti svaki trenutak koji imamo.
