Po mudrum recima oca Predraga ovo je prva stvakoja se desi kad dzavo u coveka udze,proćitajte više u nastavku teksta i saznajte o ćemu je rec….
Sveštenik Predrag Popović u svojim obraćanjima sve češće ističe koliko je važno da čovek ostane povezan sa drugima i očuva duhovnu stabilnost kroz zajedništvo. Jedna rečenica koja naizgled djeluje bezopasno – „ne treba mi niko“ – prema njegovim rečima, može označiti početak ozbiljnog unutrašnjeg duhovnog pada. Ona ne predstavlja samo trenutni osjećaj ogorčenosti ili razočaranja, već dublju promenu stava koja često vodi ka izolaciji i gubitku smisla.
Popović smatra da je ova fraza zapravo prvi znak duhovnog napada, jer otvara vrata samoći, otuđenju i emocionalnoj zatvorenosti. Kada osoba počne verovati da joj drugi ljudi nisu potrebni, postaje ranjiva, lakše se zatvara za istinu, kritiku i ljubav. U takvom stanju, kaže on, čovek lako gubi kontakt sa sobom i sopstvenim korenima.
Samoća, prema njegovim riječima, nije sama po sebi zlo, ali postaje duhovno opasna kada se pretvori u emocionalno povlačenje i odbacivanje bliskosti s drugim ljudima. Ona može prerasti u stanje koje otvara prostor negativnim mislima, strahovima, pa čak i duhovnim zabludama. U tom okruženju, gdje nema povratne veze sa zajednicom, osoba može da sklizne u stanje samoobmane.
Otac Predrag upozorava da đavo ne ulazi u čoveka kroz velike grehe, već najčešće kroz male, neprimetne promene raspoloženja i misli koje deluju bezopasno. U tom procesu:
-
osoba postaje tiša, zatvorenija,
-
prestaje da dijeli svoje brige sa drugima,
-
povlači se iz porodičnih odnosa,
-
više vremena provodi sama, izbjegavajući razgovore i savjete.
Kroz takve male korake osoba se distancira i od Boga, jer vera se ne živi u samoći, već u zajednici. On ističe da nijedna duhovna praksa ne može zamijeniti toplinu i podršku koje pružaju međuljudski odnosi. I kada se vernik oslanja isključivo na lični odnos s Bogom, bez da ga proživi u kontaktu sa drugima, postoji opasnost da padne u duhovnu iluziju – da veruje da je na pravom putu, a zapravo luta.
Zajednica i porodica su stubovi koje otac Predrag opisuje kao neophodne za duhovni rast. U društvu drugih ljudi čovek uči strpljenje, praštanje, nesebičnost i uviđa sopstvene mane. Te osobine se ne razvijaju u samoći, već kroz odnose u kojima često dolazimo u iskušenja. Zato je važno ne odbaciti one koji nas okružuju, čak i kada su odnosi napeti, jer su upravo oni ogledalo u kojem možemo sagledati vlastitu duhovnu zrelost.
Kada se neko povuče iz svih odnosa i odbije da prihvati pomoć, savjet ili kritiku, tada postaje lak plen duhovne manipulacije. To stanje, prema njegovim rečima, đavo koristi kao idealan teren za izazivanje unutrašnjeg haosa, jer tada nema nikoga da nas vrati na pravi put. Čovek tada ne prepoznaje koliko se udaljio od istinskih vrednosti i duhovne svrhe.
Otac Predrag poziva vernike da ne podlegnu iluziji samodovoljnosti. Umesto toga, savjetuje da se otvore prema svojim bližnjima i zatraže pomoć kada osete slabost ili sumnju. On podsjeća da snaga nije u tome da sve sami nosimo, već u sposobnosti da prihvatimo tuđu ruku, razumijemo i budemo razumljeni.
Posebno ističe ulogu porodičnog života kao temelja svakog duhovnog napretka. Porodica, bez obzira na njene izazove, pruža sigurnost, smisao i podsticaj. Čak i u neslaganjima, porodica nas uči kako da budemo bolji – i prema sebi, i prema drugima.
Zaključno, otac Predrag poručuje:
-
Ne odbacujte ljude, jer upravo oni nose blagoslov vašeg rasta.
-
Ne verujte glasu koji vam govori da ste dovoljni sami sebi, jer taj glas ne dolazi iz svetlosti.
-
Ne izgovarajte rečenicu „ne treba mi niko“, jer ona može biti početak duhovne tame.
Umesto toga, njegujte odnose, budite deo zajednice, opraštajte, razgovarajte i budite bliski. Samo kroz takav način života duhovno sazrevamo i ostajemo otporni na iskušenja koja nas svakodnevno okruženju.
