U nastavku našeg današnjega članka, podsjetićemo se legendarne Silvane Armenulić, a koja je definitivno ostavila jako veliki trag, na domaćoj muzičkoj sceni. Mi danas malo govorimo o njenoj kćerci, koja je danas već odrasla žena….
Silvana Armenulić bila je pevačica čiji je glas mogao da zaustavi razgovor u prepunoj kafani i da, makar na trenutak, ujedini potpuno različite ljude u istoj emociji. Od kobne oktobarske noći 1976. prošlo je gotovo pola veka, ali priča o njoj ne bledi zahvaljujući pesmama koje i danas odzvanjaju, kao i ćerki Gordani, koja je tada imala samo dvanaest godina. Jedan tren razdvojio je dete od majčinog zagrljaja, a tih nekoliko sekundi gubitka obeležilo je ceo njen kasniji život.
Sete stižu neočekivano: kada otvori staru kutiju sa fotografijama, Gordana ponekad oseti treptaj u rukama, pa mora da sedne i pusti sećanjima da je vrate u godine kada je svet mirisao na karmin i puder. Silvana se retko prepuštala tuđoj ruci, najradije se sama šminkala, strpljivo povlačeći liniju ajlajnera dok bi joj ćerka dodavala četkice. Taj jutarnji ritual, ispred velikog ogledala u hotelskim sobama ili malenim bekstejdž prostorijama, bio je njihov skriveni prostor nežnosti pre nego što bi reflektori progutali scenu. Na fotografijama sa porodičnih okupljanja Silvana blista u elegantnoj haljini, a Gordana stoji tik uz nju, ponosna što deli taj trenutak glamura koji je samo njima značio nešto više od samog posla.
Majka ju je vodila gde god je mogla, uporno štiteći svaki komadić zajedničkog vremena. Nije dopuštala da je iko „preoblikuje“, sve važne odluke donosila je sama, hrabro birajući da bude i umetnica i majka. Sećanje na te godine presvučeno je zvukom rasklopljenih kofera, šuškanjem kostima i mirisom pečuraka koje su zajedno pripremale kad god bi uhvatile trenutak mira. Silvanin otac, Gordani‑nin deda, bio je poslastičar i u porodici se negovao kult hrane; zato ne čudi što je pevačica bila vešta u pripremi kolača, a ćerka je s ponosom preuzela tu tradiciju.
Posle nesreće, život je zahtevao da Gordana prerano odraste. Izgubivši figuru zaštitnice, ušla je u godine u kojima je trebalo definisati sebe, a pri tom sačuvati majčinu svetlost. Često govori da se sa tugom ne bori tako što je potiskuje, već je prihvata kao deo sebe. Svaki put kada ugleda željeni rezultat na školskim tablama svojih đaka, seti se reči podrške koje joj je Silvana neprestano šaputala. Upravo zato je, sledeći majčin neostvareni san o visokom obrazovanju, završila Prirodno‑matematički fakultet u Beogradu i postala profesorka matematike. Njene učionice u Matematičkoj gimnaziji i školi „Kralj Petar Prvi“ prepune su ispisanih formula, ali iza svakog integrala i vektora stoji nevidljiva nit koja je vodi ka sećanju na majku.
U javnosti se retko pojavljuje, birajući miran, porodični život daleko od kamera. Na društvenim mrežama katkad se oglasi kratkom porukom u kojoj nežno razgovara s majkom: zahvaljuje joj za zagrljaje koji je i danas greju, priznaje koliko joj nedostaju saveti i neskriveni osmeh pune podrške. Te objave liče na tiha pisma koja putuju kroz vreme, spajaju prošlost i sadašnjost i svedoče o tome da ljubav ne može da umukne ni posle pola veka.
Posmatrači često primećuju izuzetnu fizičku sličnost Gordane i Silvane: isti prodorni pogled, naglašene jagodice i blag osmeh koji se pojavi pre nego što reč izgovori ton. Ali Gordana se nikada nije izgubila u toj slici; umesto da bude „kopija slavne majke“, izgradila je karijeru u kojoj se svaka ocena, svaka matematička jednačina, meri isključivo njenim radom. Danas je i sama majka dvojice sinova i, kako kaže, tek sada razume razmere žrtve koju je Silvana bila spremna da podnese kako bi balansirala između reflektora i kuhinjskog stola.
Kada priča o gubitku potraži simbol, često se javi maslina, drevno stablo koje je pratilo čovečanstvo od prvih zapisa. U biblijskoj priči golubica s maslinovom grančicom donosi vest o kraju potopa, obećanje novog početka i mira. U antičkoj Grčkoj maslinov venac bio je nagrada pobednicima Olimpijskih igara, priznavanje njihovog truda i slave. Danas maslinovo ulje, zahvaljujući savremenim metodama prerade, doživljava novi procvat: ljudi sve više cene njegove zdravstvene blagodeti i održivost uzgoja. Isto tako i Gordana, noseći u srcu grančicu uspomene, nastavlja da gradi život ispunjen mirom, obrazovanjem i tihom pobedom nad bolom. Silvanino nasleđe tako ostaje živo ne samo u starim snimcima, već i u svakom Gordani‑nom danu, u svakoj lekciji koju prenosi, u svakom trenutku kad podigne glavu i osmehne se na način koji neodoljivo podseća na zvuk majčinog glasa.
