“Otišla sam na Ostrog i zamislila 3 želje, a onda mi je prišao monah i rekao: Prva će ti se ostvariti za 2 godine, druga za 10, a treća… Počela sam da ridam”

U nastavku našeg današnjega članka, malo ćemo da govorimo o Ostrogu, možda i najvećem svetištu, a koje se nalzi u Crnoj Gori. Za Ostrog važi pravilo, da se na njemu dešavau čuda, zato jako veliki procenat bolesnih dolazi tamo…

Manastir Ostrog, smešten visoko u stenama Crne Gore, više je od arhitektonske čudesnosti – to je mesto duhovne obnove, unutrašnjeg mira i svedočanstava o snazi vere. Mnogi hodočasnici dolaze na ovo sveto mesto sa nadom u isceljenje, duhovno prosvetljenje ili jednostavno – mirom u srcu. Među brojnim ispovestima, posebno se izdvaja priča Aleksandre Novaković, mlade žene iz Srbije, čiji je život u potpunosti preoblikovan zahvaljujući susretu sa ovim svetilištem.

Razrada: Duhovni poziv kroz san

Od ranog detinjstva, Aleksandra je bila suočena sa velikim životnim izazovima. Rođena sa cerebralnom paralizom, svakodnevno se borila sa ograničenjima koje ta dijagnoza nosi. Međutim, u svojoj dvanaestoj godini doživela je nešto što joj je promenilo tok života. Počela je da sanja jedan isti san – manastir Ostrog u obasjanom sjaju, sa likom Svetog Vasilija koji je poziva k sebi.

U početku, te snove je shvatala kao puku simboliku. Ali kada su se počeli ponavljati, postalo je jasno da nose dublju poruku. Istovremeno, kao da se čitav svet oko nje uskladio sa tim znakom – njena razredna, Branka Kostić, organizovala je hodočašće upravo ka tom manastiru. Aleksandra je otišla sa svojom sestrom, nesvesna da će to putovanje predstavljati ključni preokret u njenom životu.

Susret sa svetinjom i unutrašnjim bićem

Prilikom ulaska u manastirsku crkvu, Aleksandru je preplavio snažan talas emocija. Suze su potekle bez prestanka, a tuga koju je nosila godinama kao da je krenula da izlazi iz nje. Prisutni monah joj je tada prišao i rekao: „Pusti suze. One čiste tvoju dušu. To je početak tvoje promene.“

Nakon toga, došla je do moštiju Svetog Vasilija, i položila ruku na njih. Tada je, kako kaže, prvi put zaista osetila ljubav prema samoj sebi. U tom svetom trenutku, poželela je tri stvari koje su bile suština svega što joj je nedostajalo:

• Da može samostalno da pređe makar 100 metara.

• Da upozna osobu koja će je voleti, razumeti i biti joj podrška.

• Da se bavi poslom koji voli i od njega živi, nezavisno od svoje bolesti.

Nedugo zatim, isti onaj monah, koji nije mogao znati šta je u mislima zamolila, prišao joj je ponovo i rekao: „Sve tvoje želje će biti ispunjene – prva za nekoliko godina, druga za deceniju, a treća kada za to dođe pravo vreme.“

Iskustvo koje prevazilazi razum

Najčudesniji deo njenog boravka dogodio se po izlasku iz manastira. Aleksandra, koja je ušla uz ogromne bolove, teško stojeći na nogama, iznenada je bila u stanju da stoji tokom cele šest sati duge službe – bez i najmanjeg bola ili znaka iscrpljenosti. To joj se, kako sama priznaje, nikada ranije ni kasnije nije ponovilo, ali taj osećaj snage i slobode ostao je zauvek urezan u njeno sećanje.

Zaključak: Snaga vere i upornosti

Aleksandri je trebalo više od deset godina da svoje iskustvo podeli sa svetom, ali kada je to učinila, postala je simbol nade za mnoge. Njena borba nije nestala, ali se promenio način na koji je doživljava. Danas je ostvarena žena – radi kao programer i web dizajner, finansijski je nezavisna i, što je najvažnije, živi ispunjen život pored osobe koja je voli i podržava.

Njen put dokazuje sledeće:

1. Vera ima snagu da pomeri granice.

2. Volja može nadjačati i najteže izazove.

3. Ljubav, prema sebi i drugima, ključna je za ispunjen život.

Aleksandrina priča je snažan podsetnik da čuda zaista postoje, i da se prava transformacija događa onda kada spojimo veru, strpljenje i istrajnost. Manastir Ostrog je za nju bio više od mesta – bio je tačka preokreta, svetionik u tami, i most ka životu u kojem je, uprkos svemu, pronašla sebe.