Rođen 7. decembra 1947. godine u Splitu, Oliver je djetinjstvo proveo u Veloj Luci na otoku Korčuli, gdje je razvio duboku povezanost s morem i dalmatinskim načinom života. Njegov prvi susret s muzikom dogodio se u petoj godini kada mu je otac poklonio usnu harmoniku, kojom je zabavljao djecu u susjedstvu i putnike na trajektu između Vele Luke i Splita. Kasnije je pohađao muzičku školu u Splitu, gdje je učio pjevanje, klarinet i gitaru.
Život Olivera Dragojevića, iako javno ispraćen kroz muziku i nastupe, nakon njegove smrti otkriva slojevitiju i intimniju dimenziju – onu koja se odvijala iza reflektora, daleko od očiju publike. Njegova priča nije samo priča o muzičkoj legendi, već o čoveku punom nesigurnosti, ljubavi i unutrašnjih borbi, koje su najjasnije oslikane kroz odnose sa ženama koje su mu obeležile život.
Jedna od tih priča počinje na Stradunu, poznatoj dubrovačkoj ulici. Tu je, šetajući sa tadašnjom devojkom, Oliver prvi put spazio Vesnu. Bio je to susret koji Vesna i danas opisuje kao sudbinski. Ubrzo nakon toga, u jednoj gradskoj kafani, Oliver je skupio hrabrost da joj priđe. Taj trenutak bio je početak jedne veze koja će opstati decenijama, prkoseći izazovima koje donose i život i slava.
U ranim godinama njegove karijere, kada je još bio mladić koji traži svoje mesto pod suncem, Vesna je bila njegov oslonac. Seća se jedne posebne noći kada je Oliver, iz Trebinja, pozvao i rekao da dolazi po nju – taksijem. Umorna, ali svesna njegove iskrenosti, nije posumnjala u tu odluku. Te njegove, pomalo impulsivne, ali iskrene geste, ostale su joj zauvek urezane u pamćenje.
Ali njihova svakodnevica bila je daleko od bajke. Živeli su u skučenom prostoru, zajedno sa čak jedanaestoro ljudi. Vesna, tada mlada snaha, ostajala je u društvu svekrve koju je doživljavala kao stalno zabrinutu, stariju ženu, ali je i u tome uspevala da pronađe tragove humora i snage. Ipak, kako priznaje, teret svakodnevice, stresa i emocionalnih tenzija često ju je vodio do hitne pomoći.
Najveći udarac došao je kada je saznala da Oliver ima drugu ženu u svom životu. “To nije bilo lako progutati,” iskreno kaže Vesna, ali dodaje da je vremenom naučila da to ne tumači kao pomanjkanje ljubavi, već kao rezultat njegovih unutrašnjih borbi i duboko ukorenjenih nesigurnosti. Uprkos tome, nikada ga nije napustila – ni u momentima njegove slave, ni tokom teške borbe sa bolešću.
Njihova veza, iako daleko od idealne, bila je ispunjena pravom povezanošću i međusobnim poverenjem. I kada su sumnje nadolazile, to poverenje ih je držalo zajedno. Vesna je bila tu do samog kraja, njegova tiha, ali nepokolebljiva podrška.
U paralelnoj priči iz prošlosti, javnost se sve više upoznaje i sa Brankom – ženom koja je sedamdesetih godina bila važan deo Oliverovog života. Branka, tada mlada manekenka, već iza sebe imala jedan brak i dete, provela je sa njim dve godine. Njihova veza je bila strastvena, ali kratkog daha. Posle raskida, život ju je odveo u Rim, gde je upoznala Mauricija – čoveka za kog se tvrdilo da je bio sicilijanski mafijaš.
“Misterioznost i opasnost koje je nosio bile su mi uzbudljive,” rekla je Branka kasnije, dodajući da je, uprkos svemu, nikada nije povredio. Tragedija je usledila kada je 1998. godine upravo on preminuo na njenim rukama, usled infarkta, na plaži u Primoštenu.
Njena ćerka Aleksandra, koja je krenula majčinim stopama i uspela u modnoj industriji, nosi sa sobom teret sopstvenih borbi. Godinama je vodila tihu bitku sa anoreksijom, otvoreno govoreći o svom iskustvu i potvrđujući koliko svet mode i reflektora može biti surov.
Danas, Branka živi mirno u Rimu, daleko od buke prošlosti, dok Vesna, iako povučena, i dalje ostaje simbol jedne nesalomive odanosti. Priče o njima, i o Oliveru, ne pričaju samo o slavi, već o snazi, slabostima i dubokim emocijama koje definišu ljudskost.
Na kraju, Oliverov život ostaje zapečaćen pričama snažnih žena koje su ga volele – svaka na svoj način. Njegov put bio je prožet ljubavlju, borbom, strašću i muzikom, ali je, iznad svega, bio istinski – baš kao i on.
