Priča Andreasa Mihaveca, mladog Austrijanca, jedan je od najneobičnijih i najstrašnijih slučajeva ljudske izdržljivosti u modernoj istoriji. Više u nastavku…
Njegov podvig, zabeležen u Ginisovoj knjizi rekorda, nije rezultat ambicije ili hrabrog poduhvata – naprotiv, bio je potpuno slučajan i protiv njegove volje. Sve je počelo 1. aprila 1979. godine, kada je Andreas, tada 18-godišnji šegrt, bio putnik u automobilu koji je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Iako nije bio kriv, priveden je zajedno sa ostalima. Ono što je trebalo da bude kratko zadržavanje pretvorilo se u noćnu moru.
- Zaboravljen od strane policije, Andreas je završio zaključan u mračnoj zatvorskoj ćeliji u podrumu. Troje službenika – Markus Veber, Hajnc Ceheter i Ervin Šnajder – verovalo je da je on već pušten, dok je njegova majka očajnički pokušavala da sazna gde joj je sin. Njeni apeli naišli su na ignorisanje. Mladić je ostao sam, potpuno izolovan, u ćeliji gde ga niko nije mogao čuti. Debeli zidovi i izolacija činili su svaki njegov poziv za pomoć beskorisnim. Dani su prolazili, a Andreas je preživljavao u gotovo potpuno nehumanim uslovima.
Na granici smrti, skoro tri nedelje nakon pritvaranja, jedan policajac je napokon osetio neobičan miris koji je dopirao iz podruma. Kada je otvorio ćeliju, zatekao je iscrpljenog mladića – Andreas je preživeo 19 dana bez hrane, i gotovo bez vode. Fenomen njegovog preživljavanja ostaje jedna od najvećih misterija. Organizam ljudskog tela obično ne može preživeti više od nekoliko dana bez hidracije, ali Andreas je uspeo zahvaljujući vlazi koja se kondenzovala na zidovima ćelije. Sakupljajući kapi vode sa hladnih površina, dobijao je minimum tečnosti potrebne da preživi.
Kada je konačno oslobođen 18. aprila, Andreas je bio u katastrofalnom fizičkom stanju. Smršao je oko 24 kilograma, a njegovo telo bilo je iscrpljeno do krajnjih granica. Povratak u normalno stanje zahtevao je mesece rehabilitacije, ali lekari su istakli da je njegovo preživljavanje gotovo čudesno – jedan od najekstremnijih primera izdržljivosti ljudskog tela ikada zabeleženih.
- Priča Andreasa nije prošla bez posledica po odgovorne. Protiv trojice policajaca pokrenut je postupak zbog nemara. Svako od njih tvrdio je da je mislio kako je mladić već pušten, pa je krivica bila teško dokaziva. Konačne kazne bile su simbolične – oko 2.000 evra po službeniku, što je izazvalo negodovanje javnosti. Dok je Andreas preživljavao agoniju i mogao izgubiti život, oni su prošli gotovo bez ozbiljnih posledica.
Iako je slučaj ušao u Ginisovu knjigu rekorda, on nije slavan u tradicionalnom smislu. Andreas Mihavec postao je poznat ne kao heroj sopstvene volje, već kao čovek koji je izdržao nemoguće zbog užasnog propusta sistema. U svojim kasnijim svedočenjima isticao je da su misli o porodici, naročito želja da ponovo vidi majku, bile ono što ga je održalo u životu. Svaka kap vode sa zidova, uz neverovatnu volju za životom, bila je njegov jedini spas u najtežim trenucima.
- Njegov slučaj često se proučava u medicinskoj literaturi i istraživanjima o granicama ljudske izdržljivosti. Pokazuje da, i u situacijama koje deluju nemoguće, čovek može pronaći način da preživi, ali i da nepažnja sistema ponekad predstavlja veću opasnost od samih prirodnih prepreka. Četiri decenije kasnije, ime Andreasa Mihaveca ostaje zapisano kao svedočanstvo krhkosti ljudskog života i snage volje. On nije želeo rekord, niti je tragao za heroizmom – njegova priča je upozorenje, ali i inspiracija o tome koliko volja i nada mogu da održe život, čak i kada sve izgleda izgubljeno.
