Iako je prošlo već više od mjesec dana od smrti Saše Popovića, srpska javnost ne prestaje da se bavi njegovim privatnim životom. Slijedi i jedna mini priča o njegovoj supruzi Jovani….
Na četrdesetodnevnom pomeniku, koji se održao na Novom bežanijskom groblju, porodica i prijatelji Saše Popovića okupili su se kako bi mu odali počast. Ovaj dan, prepun tišine i emocija, obeležava trenutak duhovnog prelaza prema miru, verujući da duša preminulog konačno nađe spokoj. Između svih tih emocija, prisutni su osećali dublju povezanost sa Sašom, koji je svojom ličnošću ostavio neizbrisiv trag u životima svih koji su ga poznavali.
Razrada
U tom tišim aprilu, na pomeniku, u prisustvu porodice i prijatelja, bol se osećala u svakom pogledu i pokretu. Udovica Suzana Jovanović, zajedno sa svojom decom, Aleksandrom i Danijelom, došla je do groba svog voljenog. Sa njima je bio i Dejan Ćirković Ćira, porodični kum i prijatelj, čiji je dolazak, kao i sam trenutak pomena, odavao poštovanje i ljubav prema preminulom.
Kako narod veruje, četrdeseti dan označava trenutak kada duša preminulog duhovno uzlazi, a telo konačno biva prihvaćeno od zemlje. Ovaj običaj duboko je ukorenjen u pravoslavnoj tradiciji, a dan pomena na groblju predstavlja prelaz iz fizičkog sveta u duhovni.
- Kada je Suzana prišla spomeniku, njena ruka je nežno prešla po hladnom kamenu, kao da je pokušavala ponovo dotaknuti voljenog Sašu. Ona nije mogla da zadrži suze, dok su deca bila uz nju, pružajući joj utehu i podršku. Oni nisu želeli da je ostave ni na trenutak, što je bilo jasan znak njihove duboke privrženosti i ljubavi prema svom ocu i mužu. Tokom trenutka kada su zapalili sveće, zvona sa crkve koja je bila u blizini groblja, kao da su odjekivala sa neba, simbolizujući poslednji pozdrav.
Na grobu je bilo postavljeno sveže cveće, a posebno je dirnuo venac u obliku srca, napravljen od belih hrizantema – simbol čistote i večne ljubavi. Cvijeće je bilo postavljeno sa pažnjom, svaki cvet kao trag volje i sećanja. Bilo je jasno da je Saša bio voljen i poštovan.
Pored porodice, pomen je obeležio i monah manastira Đurđevi stupovi, koji je svojom prisutnošću donio duhovno smirenje. Monah je, poput duhovnog vodiča, izgovarao molitvu koja nije bila samo zvuk, već izraz duboke duhovnosti i nade. Ovaj trenutak je obeležio dan, jer je molitva postala glas duše koja je tražila mir za dušu preminulog.
Dan uoči pomena, Suzana je posetila grob svog supruga kako bi postavila novo cveće i proverila da li je sve postavljeno kako treba. Iako Saša više nije bio prisutan u fizičkom smislu, ona je nastavila da mu ukazuje poštovanje i ljubav. Čin postavljanja cvetova i provera natpisa na nadgrobnoj ploči bio je njena tiha, ali snažna poruka ljubavi.
Zaključak
Saša Popović, koji je preminuo 1. marta na onkološkoj klinici u Parizu, nakon duge i iscrpljujuće bolesti, napustio je ovaj svet, ali njegova duša i sećanje ostali su prisutni u životima njegovih najbližih. Iako bolest nije imala milosti, ljubav koju je ostavio za sobom bila je snažna i večna. Saša je sahranjen 6. marta, a na pomen četrdeset dana kasnije, svi prisutni su znali da nije zaboravljen.
U pravoslavnoj tradiciji, četrdeseti dan nije kraj, već duhovni prelaz. To je trenutak kada duša preminulog, prema verovanjima, ulazi u mir i pridružuje se nebeskom carstvu. A na zemlji, ostaju oni koji pamte, koji ga nose u srcima. Jer, kako jedan starac reče na groblju: „Čovek umre samo kada prestane da živi u tuđim srcima. A Saša… on još itekako živi.“
U ovom poslednjem pozdravu, Saša nije samo prošao, već je ostavio neizbrisiv trag u srcima onih koji su ga voleo.
