U nastavku našeg današnjega vikend članka, donosimo vam jednu jako zanimljivu životnu ispovijest. Naime, govorićemo o jednom jako neugodnom iskustvu jedne žene, evo o čemu se konkretno radi….
U mirnom gradu Springfild, savezna država Misuri, dogodila se porodična tragedija koja je šokirala ne samo lokalnu zajednicu, već i širu javnost. Smrt troje članova iste porodice u razmaku od nešto više od godinu dana otkrila je stravične detalje koji su dugo ostali skriveni od očiju javnosti. Iza prividno obične svakodnevice, krila se mračna priča o trovanju, porodičnim tenzijama i potresnim emocionalnim previranjima.
Priča počinje na Vaskrs 2012. godine, kada je Mark Staut, šezdesetjednogodišnji stanovnik Springfilda, iznenada preminuo. Njegova smrt, za koju se isprva smatralo da je rezultat teškog oblika gripa, prošla je bez ozbiljnijih sumnji. Ipak, ono što je usledilo bilo je daleko od običnog žalovanja.
Njegov dugogodišnji prijatelj i kolega iz benda, Rob Mankuso, prisustvovao je okupljanju nakon komemoracije i bio šokiran ponašanjem Markove udovice, Dajane Staut. Umesto da pokazuje tugu, Dajana je delovala veselo, kao da je u pitanju porodična proslava, a ne dan žalosti. Mankuso je pomislio da je to možda njen način suočavanja sa gubitkom, ali su prisutni primećivali da nešto ne štima. Njena emotivna distanca bila je zabrinjavajuća.
Nažalost, tu tragediji nije bio kraj. Samo pet meseci kasnije, umire njihov sin Šon, tada 26-godišnjak, i to pod gotovo identičnim okolnostima kao njegov otac – počelo je sa simptomima gripa, a završilo fatalno. Zvanična obdukcija ukazala je na prethodne zdravstvene komplikacije poput epilepsije, ali mnoge stvari su ostale nejasne. Porodici nije čak ni rečeno odmah za njegovu smrt – saznali su to od drugog rođaka, a komemoracija nije organizovana. Ova hladnoća i skrivanje informacija dodatno su uznemirili rodbinu i prijatelje.
U 2013. godini, Dajanina ćerka Sara, tada stara 24 godine, iznenada se razbolela. Ispoljavajući simptome koji su podsećali na grip, ubrzo je hospitalizovana. Lekari su dijagnostikovali otkazivanje organa, što je ukazivalo na trovanje. Baš u tom trenutku, policija je dobila anonimnu dojavu koja je pokrenula lavinu događaja.
Do poziva je došlo od strane sveštenika Dajanine crkve, koji je izrazio zabrinutost zbog njenog ponašanja – naročito nakon smrti sina i muža. Istakao je da Dajana nije pokazivala nikakav znak tuge ili bola. Njegova sumnja probudila je pažnju istražitelja.
Detektiv Nils Mekamis započeo je istragu. Isprva nije bilo konkretnih dokaza, ali tokom ispitivanja, Dajana je neočekivano priznala da je znala da njeni bližnji piju antifriz. Na početku je tvrdila da to nije bila njena odgovornost, ali kasnije je njen iskaz počeo da se ruši. Na kraju je rekla rečenicu koja je sve promenila: „Da budem kratka i jasna – znala sam da piju antifriz.“
Dajana je priznala da je svog muža trovala tri dana zaredom, dodajući antifriz u piće. Nije ga odvela u bolnicu jer je osećala duboku mržnju prema njemu, kako je sama rekla. Motiv joj je bio kompleksan, ali se svodio na osećaj tereta i razočaranje u porodicu, zbog, između ostalog, nedostatka pomoći u domaćinstvu i finansijama.
U istom iskazu navela je da je “nekoliko kašičica” antifriza dodavala i u piće svojoj deci, jer je smatrala da su joj i oni postali prevelik teret. Ovaj hladan, proračunat postupak bio je šok za sve uključene u slučaj.
Tokom pretresa kuće, policija je otkrila:
-
bočice antifriza,
-
gazirane napitke u koje je verovatno dodavan otrov,
-
i dnevnik Rejčel, Dajanine druge ćerke, koji je sadržavao jezive zapise.
U dnevniku su se nalazile vizije i snovi koji su na zapanjujući način predviđali smrt oca i brata. Rejčel je isprva tvrdila da su to samo maštarije, ali je kasnije priznala saučesništvo – pomagala je majci u trovanju porodice.
U roku od jednog dana nakon hapšenja Dajane, i Rejčel je uhapšena. U toku suđenja 2016. godine, priznala je krivicu i osuđena je na dvostruku doživotnu kaznu, uz mogućnost uslovnog otpusta nakon 42 i po godine. Dajana je dobila doživotni zatvor bez mogućnosti uslovnog oslobađanja.
Slučaj porodice Staut ostaje jedan od najjezivijih primera porodičnog zločina u novijoj američkoj istoriji. Pod maskom normalnosti krila se duboka mržnja, psihološki poremećaji i neizmerna tuga. Ono što su svi smatrali nesrećnim slučajevima, ispostavilo se da je bio hladno isplaniran zločin.
Kako je rekao Markov prijatelj, Čarls Aleksander: „Izgubili smo, svi smo izgubili.“ Ove reči ostaju da podsete na tragediju koju je teško razumeti, a još teže zaboraviti.
