Moj tata se ponovo oženio ženom s kojom je varao moju mamu: Nikad mu to neću zaboraviti, pa ni oprostiti
Nikad nisam mislila da ću pisati ovakvu priču. Možda mi služi kao način da izbacim sve iz sebe, a možda će neko ko pročita shvatiti zašto sam odlučila da se distanciram od sopstvenog oca. Istina je jednostavna – tata se oženio ženom s kojom je godinama varao moju mamu. A to je rana koju nijedna reč više ne može zalečiti.
Imala sam 15 godina kada sam prvi put posumnjala da nešto nije u redu. Mama je tih meseci bila tužna, često ćutala, a tata je sve više bio odsutan. Govorio je da ima posla, da ide na putovanja, da mu “gore noge od umora”, ali ono što sam tada osećala – danas znam – bila je istina koja se tek trebala otkriti. Ubrzo nakon mog 16. rođendana, saznali smo da ima ljubavnicu. Neko je mami poslao anonimnu poruku, uz nekoliko fotografija koje su ostavile malo prostora za sumnju.
Mama je tada pokušala da se drži. Nije pravila scene. Nije vikala. Samo je spakovala njegove stvari, ostavila mu ih ispred vrata i rekla: “Idi gde ti je srce.” I otišao je. Bez da nas je pogledao, bez da je rekao: “Izvini.” Bez da je pitao mene kako sam. Nestao je iz našeg života kao senka.
Godinama posle razvoda nismo imali gotovo nikakav kontakt. Plaćao je alimentaciju i to je bilo sve. U međuvremenu sam odrasla, završila fakultet, zaposlila se. Mama se povremeno borila s depresijom, ali je uspela da stane na noge. Nikada nije ružno govorila o tati. Nikada me nije huškala protiv njega. Samo je govorila: “On je izabrao. I to je njegovo pravo.”
Prošle godine sam saznala da se oženio. Pogađate – njom. Ženom zbog koje se sve raspalo. Ženom zbog koje smo mama i ja danima plakale, zbog koje sam izbegavala maturu jer nisam mogla da gledam druge porodice kako dolaze zajedno.
Zvala me njegova sestra da mi kaže: “Tvoj tata pravi malo slavlje, bilo bi lepo da dođeš.” Rekla sam joj, bez zadrške: “Za mene tog čoveka više nema.” Nisam otišla.
Onda su počele da dolaze poruke. Od njega, od nje, pa čak i od ljudi iz porodice koje nisam videla godinama. Govorili su mi da preterujem, da ljubav ne bira, da nije sve tako crno-belo. Ali oni nisu živeli sa mnom. Nisu gledali moju majku kako se raspada. Nisu gledali dete koje sedi za praznim stolom i pita: “Hoće li tata doći za Božić?” Nisu morali da gledaju tatu kako se smeje na slikama sa venčanja s osobom koja je uništila sve što smo imali.
Kažu mi: “Ali on je i dalje tvoj otac.” Jeste, biološki. Ali otac nije samo genetika. Otac je neko ko te vodi kroz život, ko te ne ostavlja kad je teško. On to nije bio. Bio je neko ko je pobegao od odgovornosti, od porodice, od mene.
Danas živim svoj život. Imam partnera koji me poštuje. Učim da gradim odnose na poverenju. Sa ocem ne razgovaram. Ne mrzim ga, ali ne osećam ništa. Praznina je ono što ostane kad te neko koga si voleo najviše – najdublje izda.
Možda će jednog dana poželeti da pričamo. Možda će me tražiti. Možda i ne. U svakom slučaju – ja sam zatvorila to poglavlje. Mama mi je jednom rekla: “Ne moraš da mrziš, ali moraš da biraš šta puštaš u svoje srce.”
Ja sam izabrala mir.
