„Moj otac nas je napustio kada sam imao devet godina…”
Sećam se dana kada je moj otac otišao, kao da je bilo juče. Imao sam devet godina, a ceo moj svet se promenio. Bio sam još dete, sa osmehom koji je govorio više od reči, ali ispod tog osmeha krio se strah koji nisam znao da prepoznam. Znao sam da je nešto ozbiljno kad je mama prestala da se smeje kao pre, a njene oči više nisu bile pune nade. Niko mi nije rekao da tata odlazi, ali znao sam da nije tu da se vrati.
Odrastanje bez njega bilo je izuzetno teško. Mama je sve radila sama, nosila je oba tereta, onaj materijalni i emocionalni. Niko nije govorio o tome koliko je teško biti samohrani roditelj, a još teže je bilo kada je trebalo da se suočim sa sopstvenim pitanjima na koja nisam znao odgovore. Zašto je otišao? Šta je moglo biti toliko loše da nije mogao da ostane, da nije mogao da voli? Pitao sam se mnogo puta šta bi bilo da je ostao, kako bi moj život izgledao.
Odrastao sam u okruženju u kojem se očevi nisu često pominjali. Nikada nisam imao ikoga da me nauči da vozim bicikl ili da vežbam sportove s nekim ko bi mi pokazao kako se to radi iz iskustva. Mnogi moji prijatelji imali su očeve koji su ih vodili na utakmice ili ih podržavali u svim njihovim poduhvatima. Uvijek sam bio pomalo ljubomoran na njih, ali nisam znao kako da izrazim tu tugu. Iako nisam mogao da uočim sve te male praznine koje su nastale u mom životu, one su bile prisutne. Nažalost, nisu nestale kad sam odrastao. Samo su se promenile u dublje, složenije rane koje su ostale zakopane duboko u meni.
Takođe, tu je bio i nedostatak zaštite koju pruža otac. Kada mama nije mogla da me uteši, osećao sam se napušteno, kao da nisam imao nikoga da se oslonim. Bio sam uvek svestan toga koliko teško bilo mojoj mami, kako se borila da obezbedi našu egzistenciju i da nam pruži stabilnost, ali nijedna količina ljubavi koju je pružala nije mogla da nadomesti prazninu koju je tata ostavio.
Kao dečak, nisam razmišljao o tome koliko će mi to uticati na budućnost. Nisu me pogađali samo fizički aspekti – finansijski problemi, nedostatak drugih ljudi u našem životu – već su me duboko pogađali i emocionalni aspekti. Nisam znao kako da obradim to što je otišao, iako sam to na neki način prihvatio. Niko mi nije rekao kako da se nosim s tim. Niko mi nije objasnio šta znači gubitak oca.
Iako su se godinama smirivali teške emocije, bile su prisutne u svakom trenutku mog života. Kada sam bio tinejdžer, mnogo puta sam poželeo da imam nekog s kim mogu da pričam o životnim problemima, nekog ko bi mogao da mi pomogne da se nosim sa stvarima na koje nisam imao odgovor. Naravno, mama je bila tu, ali to nije bilo isto. Onda sam shvatio da su neki odgovori samo u nama. Naučio sam da se oslanjam na sebe, da tražim unutrašnju snagu, da gradim svoj put. To mi je pomoglo da se izgradim kao osoba.
Kako su godine prolazile, naučio sam da se pomirim s tim gubitkom. Shvatio sam da nije bilo moje krivice što je otišao, ali da sam, kao osoba, morao da preuzmem odgovornost za svoj život. S godinama sam postajao svesniji toga koliko je važno imati unutrašnju ravnotežu, emocionalnu stabilnost, i šta znači biti čovek. Započeo sam duži proces samospoznaje, što mi je pomoglo da živim sa tim gubitkom i pronađem načine da se nosim s njim.
Odrastanje bez oca nije bilo lako, ali nije ni nemoguće. Naučio sam mnogo o životu, o tome šta znači biti samostalan i što je potrebno da bi preživeo. Možda nisam imao nekog ko me učio kako da se ponašam u određenim situacijama, ali postepeno sam shvatio da nije potrebno da imam sve odgovore od nekog drugog. Ja sam postao odgovoran za svoj život i svoju budućnost.
Iako nikada nisam potpuno prešao preko toga što se desilo, naučio sam da nisam žrtva svojih okolnosti. S godinama, postao sam svesniji toga koliko je važno voljeti sebe i biti zahvalan na svemu što imam, bez obzira na to što je moj otac otišao. Shvatio sam da, iako je on bio nedostupan, ja imam snage da se nosim sa svojim životom. Moje prošlost me oblikovala, ali me nije ograničila. Bez obzira na sve, postao sam osoba koja je sposobna da voli i bude voljena, koja zna da bude srećna i koja ne odustaje od svojih ciljeva.
Danas, kao odrasla osoba, osećam da je taj gubitak samo još jedan deo mog puta, deo moje priče. Naučio sam da ceniš ljubav i odnose koji su prisutni u tvom životu, kao i ljude koji su tu da te podrže. Niko nije savršen, a ni moj otac nije bio savršen, ali to ne znači da ga ne volim ili da nije imao svoje vrednosti. Možda nije mogao da bude deo mog života, ali to mi nije sprečilo da napravim svoj put i postanem osoba kakvu želim biti. Možda je otišao, ali deo njega živi u meni – u svemu što sam postigao, u svemu što sam naučio, i u snazi koju sam stekao da nastavim dalje.
Zbog svega što mi je život doneo, shvatio sam da su naši gubici možda najjači učitelji.
