Nebo je bilo olovno sivo onog dana kada je Vujadin stajao ispred kuće, stežući u džepu papirić sa rezultatima DNK testa. Njegove ruke su se tresle, ne od hladnoće, nego od straha. Srce mu je udaralo toliko snažno da je imao osećaj da ga svi prolaznici čuju. Nije znao da li želi da otvori kovertu ili da je spali i zauvek zaboravi sve sumnje koje su ga mučile poslednjih meseci.
- Sve je počelo nekoliko nedelja nakon rođenja male Milene. Bio je najsrećniji čovek na svetu – ili je bar tako verovao. Njegova supruga Jelena mu je stavila bebu u ruke, a on je osetio toplinu koja mu je ispunila dušu. Ipak, ubrzo su se u njegovoj glavi počele javljati senke sumnje. Komšije su šaptale, prijatelji su postavljali neugodna pitanja, a jedna, naizgled bezazlena, opaska kolege iz firme zapalila je lavinu nesigurnosti:
– „Baš ne liči na tebe…“
Pokušavao je da potisne te misli. Govorio je sebi da je smešno sumnjati u ženu koju voli, u dete koje ga gleda krupnim, radoznalim očima. Ali što je više bežao od sumnje, ona je postajala glasnija. Noću je ležao budan, slušao kako Jelena diše pored njega i pitao se – da li ona krije nešto od njega?
Posle meseci unutrašnje borbe, odlučio je da uradi DNK test. Nije joj rekao. Sam je otišao u kliniku, drhtavih ruku predao uzorak i čekao. Dani su se razvlačili kao večnost, a on je sve teže gledao Milenu bez onog glasa u glavi koji ga pita:
– „Šta ako…?“
I tog jutra, stigla je koverta. Otvorio ju je na pola puta do kuće, pored prazne klupe u parku. I ono što je video – promenilo mu je život.
Rezultat: Vujadin nije biološki otac.
Zemlja mu je nestala pod nogama. U glavi mu je odzvanjalo samo jedno: „Jelena me izdala.“ Bes, bol i osećaj izdaje preplavili su ga. Vratio se kući i bez mnogo reči izgovorio:
– „Znam sve.“
Jelena je ćutala. Njene oči bile su pune suza, ali ne onih koje je očekivao – nisu bile to suze krivice, nego suze bola.
– „Vujadine… moraš da čuješ celu priču.“
Pre pet godina, dok su još bili verenici, Jelena je doživela nešto o čemu nikada nije imala snage da govori. Vraćala se kući kasno s posla kada ju je na ulici napao nepoznat muškarac. Trauma je bila tolika da je pokušala sve da potisne, da nikada ne pomisli na to. Nije rekla nikome – ni roditeljima, ni prijateljima, ni njemu.
Godinama kasnije, kada je saznala da je trudna, lekari su joj rekli da trudnoća potiče iz perioda koji je potisnula iz sećanja. To je bio trag onog mračnog događaja.
– „Želela sam da ti kažem, ali… bojala sam se da ćeš me ostaviti, da ćeš me gledati kao slomljenu,“ rekla je kroz suze. „A kada si je uzeo u naručje, i kada sam videla kako je gledaš… Nisam mogla da ti oduzmem tu sreću.“
- Vujadin je sedeo nemo, osećaj besa polako je zamenjivala težina saznanja. Pogledao je prema sobi gde je mala Milena spavala, nesvesna svega. Setio se svih onih noći kad je ustajao da je umiri, kada je gledao njene prve osmehe, prve korake.
Shvatio je da DNK ne određuje ko je otac. Otac je onaj koji voli, koji brine, koji daje sebe bez rezerve.
– „Možda nisam njen otac po krvi,“ izgovorio je tiho, „ali jesam po srcu. I uvek ću biti.“
U tom trenutku Jelena se slomila i zaplakala u njegovom naručju. Vujadin je znao da će od tog dana čuvati i njih i njihovu priču – jer krv može povezati ljude, ali samo ljubav ih čini porodicom
