Minimaks je popularni srpski TV voditelj, koji je u stvari i začetnik emisija koje gledamo danas na TV ekranima. Međutim, nakon duge i teške bolesti, on je na žalost i preminuo…..
U vremenu kada su radio talasi i televizijske emisije bili glavni izvor zabave i informacija, jedan čovek je uspeo da svojim specifičnim pristupom, duhom i neponovljivim šarmom postane nezaobilazna figura – Milovan Ilić Minimaks. Njegovo ime, poznato milionima, ostalo je sinonim za kreativnost, neposrednost i medijsku revoluciju u prostoru bivše Jugoslavije.
Njegova karijera se ne može posmatrati samo kroz prizmu uspeha – ona je zapravo ogledalo epohe, promena u društvu, kao i svedočanstvo o jednom neustrašivom i neiscrpno duhovitom duhu, koji je znao kako da zabavi, provocira i inspiriše, a da pritom ostane autentičan.
Godina 1967. označila je početak jednog medijskog fenomena. Tada je Minimaks pokrenuo svoju emisiju “Minimaks” – skraćenicu od “minimum govora, maksimum muzike”. Ova jednostavna, ali genijalna ideja odmah je naišla na ogroman odjek među slušaocima. Samo mesec dana nakon prvog emitovanja, emisija je postala najslušaniji radijski program u zemlji.
Publiku je osvojio ne samo muzikom, već i svojim opuštenim i duhovitim stilom. Njegovi prepoznatljivi pozdravi, poput:
-
„Dragi moji i drage moje“
-
„Ćao, nema više“
postali su deo svakodnevice, gotovo kao lični potpis jednog umetnika zabave.Njegov način ophođenja sa gostima, u kojem im se obraćao sa “ti”, predstavljao je tada šokantnu novinu. U vremenu formalnosti, ovakav stil bio je prava osvežavajuća promena. Iako je zbog toga često bio meta kritika, upravo ta neposrednost ga je učinila toliko voljenim.
Nažalost, uprkos popularnosti, emisija je ukinuta nakon pet godina uz obrazloženje da predstavlja “šund i kič”. No, to nije zaustavilo Minimaksa. Gotovo bez pauze, pokreće novu emisiju – čuveni “Tup-tup”, koji će trajati impresivnih 22 godine i zadržati njegovu reputaciju najvoljenijeg voditelja.
Nakon uspeha na radiju, televizija je postala nova pozornica za Minimaksov talenat. Najpre se pojavio u emisiji „Od glave do pete“ zajedno sa Minjom Subotom, gde je briljirao u humorističnim segmentima. Potom su usledile emisije koje su nosile njegov autorski pečat:
-
„Minimaksovizija“
-
„Maksovizija“
-
„Nedeljom kod Minimaksa“
- Ono što ih je činilo posebnim bio je neobičan spoj gostiju: političari, umetnici, i estradne zvezde delili su istu scenu – što je u tadašnjem vremenu bilo gotovo nezamislivo.Jedna od najvažnijih uloga Minimaksa bila je u otkrivanju i promovisanju muzičkih talenata. Na njegovim emisijama počinjali su mnogi, a nekima je lično dao umetnička imena. Lepa Brena, recimo, dobila je upravo od njega predznak “Lepa”. Među onima koje je lansirao nalaze se i:
-
Dara Bubamara
-
Jami
-
Vendi
-
Rokeri s Moravu
-
Đorđe Balašević
-
Rambo Amadeus
-
Zabranjeno pušenje
Njegovo nepogrešivo oko za talenat učinilo ga je ključnom figurom u izgradnji estradne scene.
Iako je bio javna ličnost, privatni život je pažljivo štitio. Živeo je sa suprugom Biljanom, stjuardesom, i decom, u prostranom, ali nepraktičnom stanu u Beogradu. Stan nikada nisu renovirali kako su želeli, jer su stalno planirali preseljenje koje se nije desilo. Porodične obaveze i karijera učinile su zajedničke trenutke retkima, ali su i pored toga ostali složna i povezana porodica.
Zanimljivo je da je Minimaks odvajao privatno od poslovnog – nikada nije pozivao javne ličnosti u svoj dom. Smatrao je da “porodica mora biti zaštićena od svetla reflektora”, što govori mnogo o njegovim vrednostima.
Godina 2004. bila je prekretnica. Dijagnostikovana mu je žutica, dok je njegova supruga istovremeno obolela od raka dojke u četvrtom stadijumu. Biljana je pokazala izuzetnu hrabrost i dostojanstvo, ali bolest je bila jača. Preminula je u decembru iste godine.
Nedugo zatim, Minimaks je u teškom stanju prebačen na VMA. Prijatelji, među kojima su bili Arsen Dedić i Kemal Monteno, pomogli su mu da ode u Padovu na lečenje, ali birokratske prepreke u Srbiji onemogućile su transplantaciju. Preminuo je 10. februara 2005. godine, a prema rečima sina, nije znao da je Biljana umrla, što svedoči o dubokoj vezi koja ih je vezivala do poslednjeg trenutka.
Njegova filozofija, sažeta u rečenici:
„Bolje je biti pametna dvorska budala nego glup car“,
ostala je trajni trag u kolektivnoj svesti.
Minimaks je dokazao da formalno obrazovanje nije uslov za uspeh, već su harizma, autentičnost i radna etika ono što publika pamti i ceni. Njegovo ime danas živi kroz anegdote, snimke i sećanja onih koji su ga slušali i gledali. I što je još važnije – ostaje deo istorije jugoslovenskog novinarstva.
