U dansnjem ćlanku donosimo Vam priču od koje zastaje dah,priča je o Milanu Popoviću iz Beograda,saznajtaae više u nastavku teksta….
Rođen sam bez svedoka. Nema majke koja me držala za ruku, nema fotografije sa očevim osmehom. Moj prvi dom bio je lift. April 1977. Beograd. Umotan u ćebe, uz nekoliko pelena i bočicu bebi pudera. Ostavljen — ali ne i zaboravljen. Barem ne od ljudi koji su me prvi našli.
Policajac me je pronašao zahvaljujući komšiji koji je čuo plač. Dali su mi privremeno ime – Ilija, po jednom od njih. A rođendan? Prvi april. Kažu da je simbolično. Dan šale. Možda i jeste — moj život je stvarno umeo da me iznenadi kao loš vic, ali i da me nasmeje kroz suze.
Odrastao sam u domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj, sve dok me nisu usvojili Svetlana i Aleksandar Popović iz Niša. Dobio sam novo ime – Milan. A sa njim i porodicu. Nikada nisu pravili razliku između mene i bilo kog “biološkog” deteta. Bili su topli, strpljivi ljudi. U školi su me zadirkivali jer sam “usvojen”, ali u kući nikada nisam bio manje voljen. Tada sam naučio – krv nije uvek ono što određuje porodicu.
Završio sam školu, služio vojsku na Kosovu, prošao ono što mnogi ne bi preživeli duhom, ali sam ostao uspravan. U jednom trenutku, sa 25 maraka u džepu, krenuo sam iz Srbije – bez plana, ali sa jakim osećajem da me negde tamo čeka lakše disanje. Lutao sam. Grčka. Italija. Švajcarska. Na kraju Španija. Tamo sam upoznao Ivanu, Smederevku. Danas živimo mirno. Imamo dva sina – Aleksandra i Konstantina. Svaki dan s njima leči delove mene koje sam godinama skrivao.
Ali poriv da znam – ko sam, odakle sam – nije nestao. Kada mi se rodio prvi sin, usvojena majka mi je rekla: „Ako ikada želiš da tražiš svoje korene – idi. Ja ću ti pomoći.“ I zaista, zvala je čak i dom u Zvečanskoj. Dobio sam uvid u dosije. Bio je tanak kao papir. Sve što se znalo bilo je ono sa početka – lift, ćebe, april.
Počeo sam da tražim. Internet, forumi, društvene mreže. Ljudi su se javljali – neki iz sažaljenja, neki iz radoznalosti. Bilo je vidovnjaka, numerologa, raznih duhovnih vodiča. Jedna numerologinja, koju nisam poznavao, samo je rekla: „Gde mu je brat?“ Srce mi je stalo. Ja nisam nikada znao da imam brata. Možda i nemam. Ali te reči su mi pokidale mir.
Kontaktirao sam čoveka koji me je pronašao tog dana. Prvo nije verovao – mislio je da je neka prevara. Ali kad sam mu poslao dokumentaciju, javio mi se. Izvinio se. Bilo je čudno. Bio je prvi čovek koji me je uopšte ikada video.
Jednog dana sam otišao u zgradu u kojoj sam ostavljen. Ušao sam u isti taj lift. Ništa posebno nisam osetio. Nema tu nostalgije kad nemaš uspomene. Samo tihi trenutak između prošlosti i sadašnjosti.
Ne mrzim svoju biološku majku. Naprotiv. Zahvalan sam joj. Mogla je da me prekine. Nije. Umesto toga, zamotala me pažljivo, ostavila ono malo što je imala i položila me na mesto gde će me sigurno neko naći. Mislim da je bila mlada, možda studentkinja, sama, uplašena. Ne zameram joj ništa.
Uradio sam DNK test preko međunarodne agencije. Čekam rezultate. Možda jednog dana otkrijem da negde imam brata. Ili sestru. Možda i majku. Možda ih nikada ne upoznam. Ali samo da znam da postoje, da nisam samo zabeleška iz lifta – već nečije dete koje je možda voljeno, ali pogrešno vreme i mesto su sve poremetili.
Danas, kad pogledam svoju decu kako spavaju, shvatim: ne moraš imati savršen početak da bi imao dobar život. Ja sam sada tata koji ne propušta priliku da zagrli, da kaže „volim te“, da stvori uspomene koje moji sinovi nikada neće morati da traže po tuđim papirima.
I to je dovoljno
