Ono što slijedi u nastavku našeg današnjega vikend članka, jeste jedna jako zanimljiva priča, a koja je prije svega i više nego poučna. Evo, o čemu se ovdje konkretno radi….
U tišini jedne male lozničke ulice, među kućama koje pamte mnogo toga, nedavno se ponovo otvorila priča koja već godinama kruži kao tiha porodična drama. Glavni akter je pop Mile, dugogodišnji sveštenik u Loznici, poznat među meštanima po svojoj strogoći, čvrstom stavu, ali i posvećenosti veri. Međutim, ono što je za mnoge u selu ostalo neshvatljivo jeste njegov odnos prema rođenoj ćerki Jovani, koju je — kako kažu komšije — bukvalno izbrisao iz svog života.
Jovana, jedina ćerka popa Mileta i njegove pokojne supruge Danice, odrasla je u kući ispunjenoj crkvenim pravilima, ikonama i svakodnevnim molitvama. Bila je, kako kažu meštani, “dete za primer” — povučena, mirna, skromna i od malih nogu bliska s verom. Ali, kako to često biva, život ne piše uvek priče koje se uklapaju u porodična očekivanja.
Pre nekoliko godina, Jovana je otišla na studije u Novi Sad. Tamo je upoznala Muamera, mladića muslimanske veroispovesti poreklom iz Novog Pazara. Njihova ljubav, isprva tiha i nenametljiva, ubrzo je prerasla u ozbiljnu vezu. Vremenom, Jovana je prestala da dolazi kući, a sve je kulminiralo kada su se venčali — tiho, bez pompe, bez ikakve ceremonije u Loznici. Od tada, kažu komšije, pop Mile više nikada nije pomenuo ćerku.
„Jednog dana sam ga pitala za Jovanu, samo onako, iz pristojnosti, a on mi je rekao: ‘Nemam ja više ćerku’. Mislila sam da se šali, ali… video mi je izraz lica i dodao: ‘Ona je sama izabrala put. Svojom voljom je napustila ovu kuću i Boga’. Više nikad nisam spomenula njeno ime pred njim“, priča jedna komšinica.
Kažu da je jednom, očajan, ispričao kako ga je pozvala i rekla: “Tata, dođite mi ti i brat na Bajram”, a on joj odgovorio: “Vama neka je sa srećom, mene nemojte zvati.”
Ona dodaje da je nedavno, u želji da pokaže ljudsku pristojnost, pitala popa Mileta da li bi bilo u redu da njegovom zetu čestita Bajram. „Gledao me je kao da sam mu uvredu nanela. Samo je kratko rekao: ‘Ti radi kako ti vera nalaže, a ja kako moja’.“
Priča je izazvala podele u selu. Dok jedni osuđuju Jovanu zbog „izdaje“ i “napuštanja korena”, drugi smatraju da niko nema pravo da odbaci dete zbog ljubavi, pa makar se radilo i o različitim verama. Neki, međutim, izražavaju razumevanje za popa Mileta, s obzirom na njegovu duboku ukorenjenost u pravoslavlju, tradiciji i nepisanim pravilima zajednice.
„Teško je to. Ne možeš očekivati od čoveka koji ceo život propoveda određeni pogled na svet da ga preko noći promeni. Ali, opet, to mu je ćerka… krv njegova. Valjda je ljubav prema detetu iznad svega“, kaže jedan stariji meštanin, koji nije želeo da mu se ime pominje.
Jovana i Muamer danas žive u Beogradu. Imaju jedno dete — sina. Po društvenim mrežama se može videti da su srećni, da su prihvatili različitosti i da žive mirno, daleko od porodične drame koja ih je obeležila. Ipak, prema rečima nekih poznanika, Jovana nikada nije prestala da se nada da će njen otac popustiti, da će jednog dana možda poželeti da je čuje, da će poželeti da upozna unuka i da makar na tren zaboravi razlike koje su ih razdvojile.
„Kažu da vreme leči sve. Ali u ovom slučaju, izgleda da vreme samo učvršćuje zidove“, dodaje komšinica koja je svedočila celoj priči od početka.
U malim mestima, gde svi sve znaju i gde glasine putuju brže od vetra, ovakve priče dugo žive. I dok se za neke završavaju s vremenom, druge ostaju kao rana — tiha, ali uvek prisutna. I upravo zato ova loznička ulica i dalje šapuće o ljubavi, veri i onome što ostane između — neizgovoreno.
