U današnjaem ćlanku Vam donosimo pričću o jednoj devojćici Maši koja,je na šažalost svoj život provela u kvćegu,proćitajt vioše u nastavku teksta….
Ovo je potresna ispovest o devojčici Maši, koja je svoje detinjstvo provela zatvorena u starom sanduku, lišena svega što jedno dete zaslužuje. Njena sudbina je primer do kakvih posledica može dovesti zanemarivanje, izolacija i nedostatak ljubavi.
Sve se odigralo tokom sedamdesetih godina u jednom zabačenom kolhozu u Kirovskoj oblasti, gde je alkoholizam bio široko rasprostranjen i prećutno tolerisan među radnicima. U takvoj sredini, gde su obaveze na farmama zahtevale red i disciplinu, ali je vladala opšta nebriga, posledice su najviše pogađale one najranjivije. Upravo u tom haosu počinje priča o mladoj mlekarici Ljubov Mihalicini i njenoj nesrećnoj ćerki.
Ljubov, poznata po povučenosti i zavisnosti od alkohola, često nije dolazila na posao. Kada je zatrudnela, niko to nije primetio – trudnički stomak nije bio uočljiv, a niko nije proveravao njeno zdravstveno stanje. U proleće 1977. rodila je devojčicu potpuno sama, bez ikakve pomoći. Detetov plač nije odjeknuo selom niti izazvao brigu. Ljubov nije razvila majčinski instinkt; naprotiv, dete je smestila u stari drveni sanduk, koji je postao jedini svet male Maše.
Taj sanduk je bio mesto gde je devojčica spavala, jela, obavljala nuždu i provodila dane, potpuno odvojena od spoljnog sveta. Hrana joj je bila ograničena na mleko i hleb, a ponekad bi majka donela ostatke iz menze. Maša nije znala za sunčevu svetlost, nije učila da hoda niti da govori, a svet izvan sanduka za nju nije postojao.
- Godine su prolazile, a život male Maše bio je sveden na preživljavanje. Sve se promenilo 1989. godine, kada je Ljubov nestala sa posla. Radne koleginice se nisu zabrinule, navikle na njena odsustva. Tek trećeg dana jedna radnica je otišla do Ljubovine kuće i zatekla jeziv prizor – Ljubov je bila mrtva, savijena nad stolom. Preminula je od srčanog udara, što nije bilo iznenađenje s obzirom na njen način života.
Prilikom policijskog uviđaja, iz pravca šporeta začuli su se neobični zvuci. Kada su otvorili stari sanduk, ugledali su devojčicu izobličena tela, zapetljane kose i obućenu u prljave krpe. Smrad je bio toliko snažan da je jedan od prisutnih izgubio svest. Maša je hitno prebačena u bolnicu, gde su lekari utvrdili da ima između deset i dvanaest godina, ali visinom nije prelazila šezdeset centimetara. Godine provedene u skučenom prostoru potpuno su deformisale njeno telo; noge su bile atrofirane, unutrašnji organi oštećeni, a mentalni razvoj teško narušen.
- Budući da niko nije znao njeno pravo ime, devojčici su dali ime Maša Mihalicina i smestili je u dom za decu sa invaliditetom. Tamo je započela dugotrajan i mukotrpan proces rehabilitacije. Maša nije znala da koristi kašiku, nije umela da govori, da se oblači ili da se kreće na dve noge. Sve osnovne veštine bile su joj nepoznate.
Stručnjaci – lekari, psiholozi i fizioterapeuti – neumorno su radili sa njom. Uz njihovu pomoć, Maša je počela da govori jednostavne rečenice, hoda, koristi pribor za jelo i sklapa prva prijateljstva. Njeno novo detinjstvo, iako započeto kasno, bilo je ispunjeno ljubavlju i pažnjom koju ranije nikada nije osetila.
Mašin život u sanduku, koji je ličio na zastrašujuću noćnu moru, polako je počeo da bledi iz njenog sećanja. Pred njom se otvorilo novo poglavlje – život dostojan ljudskog bića, sa nadom da će jednog dana potpuno zaboraviti na godine patnje i tame
