Izgleda da ipak nisu sve majke iste, takva jedna priča je o Mariji koja je proživljela nešto najgore što se nekom od nas može desiti kada su u pitanju ljubav i pažnja roditelja. Mala Marija je kao mala imala tešku sudbinu, ali nastavite da čitate kako bi saznali uprkos kakvim grozotama Marija danas živi…
Priča o Mariji Isabel, poznatoj kao “devojčica iz kokošinjca”, jedno je od najpotresnijih svedočanstava o zanemarivanju deteta koje je ikada potreslo javnost. Rođena 1970. godine u selu Tabua u Portugalu, Marija je već kao beba osuđena na život u nečovečnim uslovima. Njena majka, teško mentalno obolela, nije prepoznala Mariju kao svoje dete i sa samo godinu dana zatvorila ju je u kokošinjac — mesto koje joj je postalo dom punih deset godina.
Dok su njena braća živela u toplini porodičnog doma, išla u školu i dobijala svu potrebnu negu, Marija je rasla među pticama. Jela je ostatke hrane i žitarice namenjene životinjama, hodala četvoronoške, proizvodila zvuke nalik kokodakanju, mahala rukama kao krilima. Njeno ponašanje je postalo gotovo u potpunosti animalno — rezultat potpunog nedostatka ljudskog kontakta u najvažnijim godinama razvoja.
Iako su i porodica i zajednica znali za njen položaj, niko nije reagovao. Čak ni kada su lekari prvi put 1976. posetili imanje i ustanovili da dete živi u uslovima ekstremnog zapostavljanja, nisu preduzeli dalje korake. Marija je vraćena u kokošinjac jer institucije nisu imale mehanizme ni volju da se nose s tako drastičnim slučajem zanemarivanja. To je otkrilo duboke sistemske propuste i ravnodušnost prema onima koji su najugroženiji.
Promena je došla tek 1980. godine, kada je medicinska sestra Marija Bijao čula za Mariju i odlučila da reaguje. Pronašla ju je u katastrofalnom stanju i povela kod sebe. Bila je to prva prava ljudska briga koju je Marija doživela. Međutim, kako bi joj se pružila prava pomoć, Marija je ubrzo smeštena u specijalizovani rehabilitacioni centar, gde su stručnjaci započeli dug i težak proces njene rehabilitacije.
Kada je imala deset godina, Marija je mentalno bila na nivou dvogodišnjeg deteta. Nije govorila, komunicirala je putem gestova i zvukova koje je naučila od ptica, a hodala je nesigurno i često pokušavala da se ponaša poput životinja s kojima je odrasla.
Godinama su se terapeuti i stručnjaci trudili da je nauče osnovama ljudske komunikacije i ponašanja. Naučila je da sedi, koristi znakovni jezik za osnovne potrebe i izražava emocije. Ipak, njen svet je ostao duboko obojen traumom detinjstva — ona je odrasla među pticama, i to je jedina “porodica” koju je poznavala u najranijim i najkritičnijim godinama života.
Danas, više od 40 godina kasnije, Marija Isabel i dalje živi u ustanovi za dugoročnu rehabilitaciju. Njena privatnost je strogo čuvana — poslednje fotografije objavljene su pre više od dve decenije. Zaposleni i stručnjaci koji se o njoj brinu čine sve da joj pruže mir, sigurnost i dostojanstven život daleko od medijskog pritiska i znatiželjne javnosti.
Ova priča ostaje snažno svedočanstvo o brutalnosti zanemarivanja i tihoj patnji onih koji nemaju glasa. Marijina životna borba simbolizuje ne samo stradanje jednog deteta već i poziv na buđenje celog društva. Njeno preživljavanje i neprestana borba za dostojanstven život danas nas podsećaju na to koliko su ljudska toplina, briga i empatija nezamenjivi za zdrav i celovit razvoj svakog deteta.
Nijedno dete ne bi smelo da odrasta u tišini kokošinjca.
