Aleksandar Đurić je ime koje danas prepoznajemo kao jednog od najpoznatijih nogometnih trenera, čiji je uticaj na sport dalekosežan, naročito u Vijetnamu, gde je ostvario zapažene uspehe. Osim toga, on je veliki zastupnik promocije sporta među mladima, stalno ističući važnost fizičke aktivnosti za razvoj mladih generacija. Njegov životni put, međutim, nije bio lak, već je prepun izazova i prekretnica koje su oblikovale njegovu ličnost i karijeru.
Odrastanje u Lipcu: Beg od realnosti
- Aleksandar Đurić je rođen u malom mestu Lipac, koje se nalazi iznad Doboja, u veoma skromnim uslovima. Porodica je živela u kući na brdu, a najbliži sportski objekat bio je kajakaški klub smesten ispod mosta koji je spajao železničku stanicu. Iako je od malih nogu bio u kontaktu sa kajakašima, sport mu nije bio na umu, niti je razmišljao o veslanju. Međutim, zbog medicinskog problema poznatog kao “kokošije grudi”, morao je da se posveti fizičkoj aktivnosti, što je kasnije postalo temelj njegovog sportskog puta.
Za njega je sport bio beg od stvarnosti, jer je odrastao u veoma teškim uslovima. Njegov otac bio je alkoholičar, što je značajno narušavalo porodični život. Iako je bio svestan toga da nemaju mnogo, Aleksandar je bio odlučan u tome da će njegov trud na treninzima biti ključ za njegov uspeh. Uz naporne fizičke vežbe i treninge, naročito trčanje u prirodi, Đurić je izgradio svoju fizičku spremnost i postao vrhunski sportista.
Rat i prekretnica u životu
Rat koji je izbio u bivšoj Jugoslaviji donio je još jedan dramatičan preokret u njegovom životu. Iako su postojale različite vojne opcije koje je mogao da izabere, Aleksandar je bio poslat u Vukovar, grad koji je bio prepun tragedije i patnje. Tokom rata izgubio je mnoge članove porodice, uključujući i svoju majku koja je poginula tokom granatiranja. Iako je bila dalja od epicentra napada, majka je tragično stradala.
Ove teške okolnosti oblikovale su njegovu sposobnost da se nosi sa životom i smrću. Đurić ističe da nikada nije imao straha od smrti, a iskustva koja je stekao tokom tih godina postavila su temelje njegovog daljeg razvoja, kako kao osobe, tako i kao sportiste.
„Nikada nisam imao strah od smrti. Možda sam bio premlad, ali nisam se bojao da stanem pred svoje sudbine“, priseća se Aleksandar, podsećajući nas na to koliko su ga teške okolnosti formirale.
Fudbal: Neočekivana karijera
Posle rata i određenog perioda provedenog u zatvoru, Aleksandar je došao u Pančevo, gde su ga ljudi prihvatili kao članovu porodicu. Sport mu je pomogao da pronađe svoj put, a fudbal je postao njegova nova strast. Njegov početak u fudbalu bio je u Mađarskoj, gde je započeo kao levi bek, inspirisan igračima poput Roberta Karlosa i Paola Maldinija. Iako je počeo iz drugih sportova, ovaj prelazak iz kajaka u fudbal bio je izuzetno neverovatan za njega, jer nikada nije razmišljao da bi mogao da se bavi tim sportom.
Njegova upornost i posvećenost omogućili su mu da napravi veliki korak napred i nastavi karijeru u Australiji i Singapuru, gde je postao fudbalska legenda, postigavši više od 400 golova.
Olimpijske igre: Prekretnica u životu
Jedan od najvažnijih trenutaka u njegovoj karijeri bio je poziv za Olimpijske igre 1992. godine u Barseloni. Tada je nastupao u sklopu Bosne i Hercegovine, ali ovaj trenutak bio je emotivno i psihološki težak za njega. Naime, njegov otac i brat su se borili u vojsci Republike Srpske, a Aleksandar je morao da se suoči sa činjenicom da predstavlja zemlju koja je u tom trenutku bila u sukobu sa njegovom porodicom.
„Platio sam veliku cenu za to. Otac mi nikada nije oprostio. I dan danas nisam imao komunikaciju s njim“, ističe Đurić. Unatoč svim emotivnim teškoćama, Đurić je nastupao u kajaku i zauzeo sedmo mesto u svojoj kvalifikacionoj grupi, što je bio veliki uspeh u tom trenutku.
Fudbalska karijera u Singapuru
Nakon Olimpijskih igara, fudbalska karijera Aleksandra Đurića uzela je maha, naročito u Singapuru, gde je stekao ogroman ugled. Njegova golgeterska sposobnost bila je neosporna, a njegove partije na terenu postale su legendarne. Postao je ključni igrač, dominirajući na poziciji napadača, i osvojio mnoge nagrade tokom svoje karijere. Njegov učinak na terenu ostao je zapamćen, a Đurić je bio prepoznat i kao najbolji fudbaler Singapura.
Porodični život i poslednje godine
Danas, kada je završio svoju profesionalnu sportsku karijeru, Aleksandar Đurić je posvećen svojoj porodici. Ima dvoje biološke dece i usvojenog sina. Život u Maleziji mu omogućava da se bavi humanitarnim radom i pomogne deci koja su u potrebi. Usvojio je dečaka Emanuela, poluindijca, i pružio mu ljubav i podršku kao svojoj biološkoj deci.
Đurić ističe da je sport bio ključni faktor koji mu je omogućio da preživi i prevaziđe teške godine. „Sport me je oslobodio, dao mi je svrhu i pravo da postanem ono što jesam. Nikada nisam voleo da gubim, ni na treningu, ni na utakmicama“, zaključuje on sa ponosom.
Zaključak
Životni put Aleksandra Đurića je prava inspiracija. Preko siromaštva, teških porodičnih okolnosti, ratnih strahota, pa sve do profesionalnog uspeha, on je dokaz da upornost, strast i rad mogu prevazići i najteže okolnosti. Njegova priča nije samo priča o sportskom uspehu, već o životnoj izdržljivosti i borbenosti, koja može motivisati mnoge ljude da se bore za svoje snove, bez obzira na prepreke koje im život postavlja na putu.
