Sljedeća jako emotivna priča, dolazi nam iz Srbije, konkretno iz Niša. Naime, cijela ispovijest nam zorno pokazuje, kako je u životu apsolutno sve moguće….
Priča Maje iz Niša je snažna i emotivna ispovest o detinjstvu koje je bilo obeleženo senkom alkoholizma njenog oca. Kroz njene reči otkriva se duboko lično iskustvo koje osvetljava kako jedan porok može oblikovati ne samo detinjstvo, već i porodične odnose, međuljudsku dinamiku i način na koji osoba percipira svet.
Njeni roditelji su stupili u brak veoma mladi, tek što su zakoračili u dvadesete godine. Ubrzo nakon toga, Maja je došla na svet, a dve godine kasnije dobila je i sestru. Prvo sećanje koje ima na svog oca nije ispunjeno nežnošću, već je obojeno nečim što se tada nije moglo objasniti rečima – miris alkohola. Kako sama kaže: „Sećam se da me poljubio, a brada mu je grebala moje lice. Disao je na alkohol. Taj miris mi je ostao urezan u pamćenje, i osećam ga i danas, iako njega više nema.“
- Iako je njen otac bio alkoholičar, Maja ističe da su, kako kaže, „imali sreće“ jer nije bio nasilan. Ali ni to nije značilo da je situacija bila laka. Kada nije bio pod dejstvom alkohola, bio je tih, povučen i često odsutan duhom, dok bi se u alkoholisanom stanju pretvarao u suprotnost – pričljivog, preterano veselog i zagrljajima obasutog čoveka, čiji je dah zaudarao na pivo i vinjak.
Njihova majka je godinama trpela takvo ponašanje. Često su bili na ivici siromaštva, jer je većinu zarađenog novca otac trošio na piće. U kući su se rasprave najčešće dešavale prvog u mesecu, kada bi majka primala platu. Tada bi pokušavala da sakrije novac, ali otac bi često uspevao da ga pronađe, nakon čega bi nestajao u kafani sve dok poslednji dinar ne bi nestao iz novčanika.
Jedna scena iz detinjstva Maji je ostala duboko urezana u pamćenje. Majka je poslala oca da kupi šećer dok je pravila kolače. Umesto da se brzo vrati, on je nestao na tri dana. Majka ga je uzaludno tražila po svim poznatim kafanama. Već je razmišljala da prijavi nestanak. Kada se konačno vratio, bio je prljav, u pocepanim stvarima i jedva se držao na nogama. U ruci je držao buket cveća sa trakom na kojoj je pisalo: „Poslednji pozdrav.” Taj buket je, očigledno, uzeo sa nečijeg groba.
Umesto besa, majka je pokazala neizmernu tihu patnju. Oprala ga je, smestila u krevet i pustila ga da spava. Tada je Maja prvi put spoznala koliku žrtvu je njena majka podnela – koliko je volela tog čoveka i koliko je zbog te ljubavi ćutala, trpela i praštala.
U srednjoj školi dogodio se još jedan bolan trenutak. Jednog dana, dok je šetala sa prijateljicama, zatekla je oca kako spava na klupi u parku, s praznom flašom vinjaka u ruci. Obuzeta stidom, pobegla je bez reči. Taj trenutak je bio prelomna tačka. Od tada je često molila majku da ga ostavi, ali ona nikada nije htela ni da razgovara o tome. U njihovoj kući sve se smelo izgovoriti – osim te teme. Rastanak od oca bio je tabu.
Maja je tada sebi obećala: „Nikada neću biti s muškarcem koji pije.“ Alkohol je za nju postao sinonim za patnju, razočaranje i razaranje porodične strukture. Njen otac je umro sa samo 42 godine, od posledica ciroze jetre. Kada je stajala pored njegovog sanduka, nije osetila tugu, ni bol – samo prazninu. Sa druge strane, njena majka je danima plakala neutešno, kao da je izgubila ljubav svog života.
Čak i dugo nakon sahrane, majka je imala običaj da sedi za stolom i gleda ka vratima – kao da čeka da se vrati njen čovek, onakav kakav je bio, teturajući se, ali njen. Tada je Maja shvatila: njena majka nije bila samo žena jednog alkoholičara, već emocionalni zatvorenik ljubavi koja je odavno izgubila zdrav temelj. Volela ga je neprestano, bez obzira na bol koji je donosio.
Ni deset godina kasnije, majka nije pogledala nijednog drugog muškarca. U njenim očima, ljubav je ostala zaključana u prošlosti, uz jednog čoveka koji je bio daleko od savršenog, ali koga je volela celim srcem.
