Nino Rešić, pravim imenom Amir Rešić, bio je popularni pjevač narodne muzike s prostora bivše Jugoslavije. Rođen je 22. januara 1964. godine u Bosanskoj Dubici, a preminuo je 18. oktobra 2007. godine u Bijeljini, Bosna i Hercegovina, u 43. godini života. Uzrok njegove smrti bila je perforacija pankreasa, izazvana dugogodišnjim prekomjernim konzumiranjem alkohola.

Amir Rešić Nino bio je jedan od onih umetnika koji su svojim glasom uspeli da dotaknu srca miliona, ali čiji je privatni život bio obojen teškoćama, usponima i padovima. Njegova priča nije samo priča o muzičkom uspehu, već i potresna hronika unutrašnjih borbi, porodičnih lomova i tragičnog kraja koji je mnoge šokirao. Bio je čovek sa talentom većim od života, ali i sa slabostima koje su ga na kraju slomile.
Još od mladih dana, Nino je pokazivao izuzetnu muzičku darovitost. Njegov jedinstveni glas, prepoznatljiv stil i emocija koju je unosio u pesme, izdvojili su ga na estradnoj sceni bivše Jugoslavije. Pesme poput “Usne vrele višnje” postale su evergreeni, a on sam miljenik publike.
Međutim, iza pozornice krila se sasvim drugačija stvarnost. Iako je uživao u uspehu i priznanjima, Ninov život bio je daleko od idealnog.
- Iza glamura i rasprodatih koncerata nalazio se čovek koji je često osećao usamljenost. Imao je ozbiljne zdravstvene probleme i probleme s alkoholom, koji su u značajnoj meri uticali na njegov životni put. Uz to, njegov privatni život bio je komplikovan i često pod budnim okom javnosti.
Nino je bio tri puta otac, i to iz tri različite veze:
-
Sa Slavicom je imao ćerku Sandru Rešić, današnju pevačicu. Njihov brak nije opstao, a Sandra je odrasla daleko od oca, iako mu je ostala verna u srcu.
-
Iz veze sa Jasnom Konjević rodila se Amela, koja se povukla iz javnog života i živi u Americi.
-
Treću ćerku, Tamaru, dobio je sa Sarom, s kojom se takođe razveo.
Sam je govorio da nije stvoren za brak i da su mu porodične obaveze bile teže od profesionalnih izazova.
Jedan od najviše komentarisanh perioda u njegovom životu bila je veza sa Jasnom, bivšom ženom jednog estradnog kolege. Ova ljubavna afera bila je tema brojnih medijskih napisa. Nino je tvrdio da je tada bio izložen pretnjama i pritiscima, ali je, kao i uvek, ostao dosledan sebi.
U svetu muzike, Nino je gajio snažna prijateljstva. Posebno blizak bio je sa pevačicom Nelom Bijanić, koja ga je često opisivala kao jednog od najboljih vokala Balkana. Njegova smrt ju je duboko pogodila posebno činjenica da je poslednje godine proveo u velikoj nemaštini.
Nino je preminuo 2007. godine u bolnici u Bijeljini, u samo 43. godini života. Uzrok smrti bila je perforacija pankreasa, uslovljena dugogodišnjim konzumiranjem alkohola. U trenutku smrti kod sebe je imao svega 20 tuđih evra, što je simbolično oslikalo njegov kraj – usamljen, skroman, zaboravljen.
Njegova sahrana održana je u rodnoj Bosanskoj Dubici. Spomenik mu je podigao ujak, a kao simbol njegove umetnosti, na grobu je postavljen mikrofon. Iako porodica nije često posećivala njegov grob, verni fanovi su se pobrinuli da mesto ne bude zaboravljeno – ukrasili su ga mermernom zvezdom i knjigom sećanja sa emotivnim porukama.
Nakon njegove smrti pojavile su se priče o tajnim dnevnicima koje je navodno pisao, a za koje se tvrdilo da kriju mnoge estradne tajne. Međutim, njegova ćerka Sandra je to demantovala, rekavši da su to bila obična dnevna zapažanja, bez skandala. Istakla je da joj je od oca ostala samo njegova košulja, jer je bio čovek koji nije mnogo čuvao stvari – slike su mu bile sve.
Njegove poslednje sate obeležila je bol – uprkos savetima, dugo je odbijao da ode u bolnicu. Tek kada je bol postao nepodnošljiv, pristao je na lečenje, ali je tada već bilo kasno. Lekari su pokušali sve, ali bezuspešno.
Amir Rešić Nino ostavio je za sobom neizbrisiv trag u muzičkoj kulturi Balkana. Njegov život, iako tragičan, bio je ispunjen iskrenom emocijom, pesmom i ljudskošću. Bio je čovek koji je voleo do kraja, stvarao iz srca i plaćao visoku cenu svoje ranjivosti.
Njegove pesme i dalje žive, prenoseći ljubav, tugu i strast generacijama koje dolaze. Iako je fizički otišao, njegov glas, priča i umetnost ostaju večni – kao podsetnik na to koliko su tanki zidovi između slave i tuge, između javnog sjaja i privatne tame.