Kada su moj brat i snaha iznenada poginuli u saobraćajnoj nesreći, ceo moj svet se srušio. Tog dana sam izgubio rođenog brata i blisku osobu iz porodice, ali to nije bilo sve – ostali su iza njih dvoje dece. Njihov sin je imao svega tri godine, a mala devojčica nije još ni prohodala. U tom trenutku, ja sam već bio otac jedne osmomesečne devojčice, a moja supruga je nosila naše drugo dete. Naša svakodnevica je već bila dovoljno zahtevna, ali nas je sudbina stavila pred jedan od najtežih izazova u životu.
Ubrzo nakon sahrane, okupili smo se kao porodica da odlučimo šta će biti s decom. Došli su svi – braća i sestre pokojne snahe, kao i moj brat i sestra. Bio je to hladan, tih sastanak, prepun izbegavanja pogleda i neizgovorenih rečenica. Očekivao sam makar trunku saosećanja ili odlučnosti, ali ono što sam čuo me je zaledilo. Jedna od snahinih sestara predložila je da se deca pošalju u dom. Samo tako. Bez suza, bez pitanja, bez emocija. Ostali su klimali glavama, bez ijedne reči protiv.
Sedeo sam i posmatrao sve njih. Njih šestoro odraslih ljudi, niko nije rekao „ja ću“. Sve što sam u tom trenutku osećao bila je neka tiha vatra u meni, gorčina i bol. Ali nisam hteo da reagujem ishitreno. Samo sam ustao, prišao trogodišnjem dečaku, uhvatio ga za ruku i rekao: „Hajde. Idemo kući. Što bude mojoj deci, biće i vama.“ Pogledao sam suprugu, koja me je već znala bez da išta kažem. Uzela je bebu u naručje i pošli smo svojoj kući – sada punoj dece, ali i pune ljubavi.
Od tog dana, nismo se više osvrtali. Nismo tražili dozvole, potvrde, ni odobrenja. Bili su naši – kao i naša rođena deca. Nismo delili ljubav po krvi, već po potrebi i odgovornosti. Imali smo četiri mala bića u kući, stalno smo žurili, radili, umarali se, ali nikada nismo požalili. Ljubav se nije smanjila, samo se razlila više.
U danima žalosti, mnogi su se zaklinjali na podršku, ali te zakletve su brzo izbledile. Niko od rodbine nije ni pitao kako su deca. Nije bilo poziva, pisama, pomoći. Godine su prolazile, a tišina je bila sve dublja. Jedini put kada su se ponovo pojavili bilo je kada su deca stasala i odlučila da traže svoje nasledstvo od pokojne majke. Tada su se svi iznenada setili da postoje, ali ne da bi pružili ruku – već da ospore ono što nikada nisu dali.
Ja nisam govorio deci šta da rade. Bili su odrasli i znali su istinu. Sami su doneli odluku. Niko nije imao prava da im ospori ono što im pripada po zakonu, ali više od zakona – po pravdi.
Pitali su me često kako sam uspeo sve da iznesem. Kako sam mogao da prihvatim još dvoje dece, dok sam već imao dvoje svoje. Moj odgovor je uvek bio isti: to nije bio teret, to je bila čast. Moj brat mi je bio brat. Njegova deca su bila deo mene. Nisam mogao da okrenem leđa kad im je bilo najteže. Nisam imao luksuz da razmišljam o sebi dok su oni bili nezaštićeni.
Danas, kad pogledam nazad, vidim samo ponos. Sva naša deca su izrasla u dobre, poštene, obrazovane ljude. Imaju svoje porodice, karijere, i ono što je najvažnije – imaju srce. Ne postoji razlika između njih. Svi su naši. Svi su voljeni.
U mom srcu nema gorčine. Samo zahvalnost Bogu što mi je dao snagu onda kad mi je bila najpotrebnija. Dok su drugi birali lakši put i tražili izgovore, ja sam jednostavno rekao: „Dođite“. I možda je baš to ono što čoveka zaista čini čovekom
