“Imala sam 19 godina i brinula sam o njemu: njegov pogled bio je tih, a miris parfema trajao i kad bi otišao”
Kada sam imala samo 19 godina, preuzela sam ulogu koju mnogi nisu razumeli. Brinula sam o mladiću koji nije bio bolestan, niti invalidan. Bio je, kako bi njegova majka govorila, “samo… drugačiji”. I zaista jeste bio. Ne samo po ponašanju, nego po prisustvu. Nije se smejao, ali nije bio tužan. Nije govorio mnogo, ali kad bi progovorio, njegove reči bile su kao kamenčići u mirnoj vodi – male, a ostavljale su dubok trag.
Njegova majka je bila žena iz ugledne sarajevske porodice. Očarana njegovim izgledom još otkako je bio dete, čuvala ga je pod staklenim zvonom. Uvek doteran, u crnim košuljama i elegantnim pantalonama, mirisao je na najskuplje parfeme koje sam do tada osetila. Nikada nije izlazio neuredan. Tačno u 19 sati svakog dana, obuo bi cipele, zakopčao dugmad do grla i izašao bez reči.
„Gde ide?“ jednom sam se usudila da pitam.
„Samo šeta“, rekla je njegova majka, gledajući kroz prozor. „Ali vratiće se pre ponoći. Uvek se vrati.“
I zaista, svaki put, bez izuzetka, tiho bi otvorio vrata kuće u 23:50. Isti izraz lica, iste tihe cipele na podu, isti miris parfema. Kao da vreme za njega ne teče.
Zvali su ga Amar. Ime koje je odzvanjalo tiho, gotovo kao šapat. Kada sam tek počela da dolazim, izbegavao je kontakt očima. Kasnije je počeo da sedi u istoj prostoriji sa mnom, da mi klimne glavom, da pita za čaj. Ali nikada nije pričao o sebi. Niti sam smela da pitam.
Jednom sam ga pratila. Ne sa zlom namerom. Samo… iz znatiželje.
Stajao je sat vremena ispred jedne porušene zgrade, nekadašnjeg pozorišta. Nije ulazio, samo je posmatrao. Onda se okrenuo i otišao u park. Seo na istu klupu, kao i prethodnog dana. I samo sedeo. Gledao u prazno. Ili u nešto što ja nisam mogla da vidim.
Narednih dana nisam ga pratila. Bojala sam se onoga što možda otkrijem. Bojala sam se da bih mogla da narušim tišinu u kojoj je živelo njegovo biće.
Njegova majka me je ponekad gledala s neodobravanjem, kao da zna da pokušavam da doprem do njega. Bila je ponosna što je “njegov svet čist, bez spoljnog uticaja”, kako je govorila. Ali ja sam znala da taj svet nije čist – već zatvoren. I usamljen.
Vremenom, Amar je počeo da ostavlja sitne tragove. Jednu knjigu na stolu sa podvučenom rečenicom: „U tišini se krije bol koji ne ume da vrišti.“ Jedan crtež – figura muškarca bez lica, ali sa dlanovima prekrivenim očima. Počela sam da ga shvatam, da ga osećam, čak i bez razgovora.
Jedne večeri, nije se vratio do ponoći.
Njegova majka je paničila, zvala je policiju, komšije, rodbinu. Ja sam samo ćutala, jer sam znala gde bih ga tražila. I bila sam u pravu – sedeo je na istoj klupi, ali ovog puta je u ruci držao papir.
Na papiru je bilo ispisano:
„Ja nisam slomljen. Samo nisam složen na vaš način.“
Seo je pored mene i po prvi put me pogledao direktno u oči.
„Znaš“, rekao je, „nekad me više boli kad ljudi pokušavaju da me poprave, nego kad me ignorišu.“
Nisam znala šta da kažem. Samo sam klimnula glavom.
Tog dana sam prestala da brinem o njemu kao o zadatku. Počela sam da ga posmatram kao nekoga kome treba sloboda, a ne zaštita.
Njegova majka to nikada nije prihvatila. Ali ja jesam. I mislim da je i on mene – po prvi put – prihvatio.
Danas imam 27. Više ne radim taj posao. Amar još uvek živi u istoj kući, još uvek nosi crne košulje i izlazi tačno u 19. Ali sada ponekad pošalje poruku:
„Večeras sam sedeo na klupi. U glavi si mi ti.“
A to je dovoljno. Jer znam da sam, tada, kada sam imala samo 19, bila jedina koja je pokušala da vidi čoveka iza tišine. I koja ga nije želela popraviti – samo razmeti
