U danasnjem ćlanku donosimo piču o podjeli imovine,rijetko kd kd je imovina u pitanju ne dodze do tenzija,saznajte više u nastvku teksta…
- Kada je svekrva preminula, činilo se da će podela nasledstva proći bez trzavica. Kuća u Sutomoru, bela prizemljuša prekrivena senkom vinove loze, po testamentu je ravnomerno pripala njenim sinovima – mom mužu i njegovom bratu. Na papiru je sve delovalo jednostavno, gotovo prijateljski. Nije bilo suza ni rasprava, samo tiha tuga zbog žene koja je godinama okupljala porodicu pod istim krovom.
Godinama smo u toj kući provodili leta koja su nam ostala urezana u srca. Deca su tu učila da plivaju, muž je svakog jutra išao na pijacu po svežu ribu, a ja sam pekla kafu na starom šporetu iz sedamdesetih, osećajući miris mora koji se uvlačio u svaki kutak. Bio je to naš mali raj, mesto gde je vreme stajalo.
Ali nakon svekrvine smrti, nešto se promenilo.
Moj dever, očekivano, tvrdio je da kuća pripada njemu jednako kao i mom mužu. Nije želeo da je prodamo, niti da je fizički podelimo. „To je porodična kuća, ne možemo zidati zidove između soba“, govorio je ozbiljnim tonom. U teoriji, sve je to imalo smisla. Ali u praksi, kuća je prestala biti „naša“.
Jer je jetrva, njegova žena, preuzela ulogu domaćice na način koji niko nije očekivao.
- Isprva su to bile sitnice. Izmenjen raspored u kuhinji, nova posteljina koju je donela bez da nas pita, stari porodični tanjiri koji su misteriozno nestali jer su, kako je rekla, „bili izgrebani“. Ipak, ništa nas nije moglo pripremiti za ono što je usledilo sledećeg leta.
Obavestili smo ih da planiramo da dođemo u julu, kao i svake godine. Nismo očekivali probleme – moj muž je, ipak, suvlasnik. Ali onda je zazvonio telefon.
- Javila se jetrva. Pomislila sam da zove da dogovorimo detalje. „Draga, samo da znaš… Kad dođete ove godine, bićete naši gosti. Ja sam već preuzela brigu o kući – čistim, sređujem, plaćam račune… Pa bi bilo lepo da vas o tome obavestim“, rekla je smireno, gotovo s prizvukom trijumfa.
Zanemela sam.
„Naši gosti?“ ponovila sam zbunjeno. „Ali kuća je…“
„Znam,“ prekinula me je ledenim tonom. „I dalje su suvlasnici. Na papiru. Ali ako ne učestvujete u troškovima i održavanju, dolazite kao gosti. I kao što znaš, gosti ne biraju gde spavaju, ne kuvaju sami i poštuju domaćine.“
Spustila je slušalicu pre nego što sam uspela išta da odgovorim.
Moj muž je bio tih, ali se na njegovom licu videla gorčina. „Znao sam da će ovo iskoristiti da pokaže da je gazdarica,“ rekao je tiho.
Tog leta nismo otišli u Sutomore. Umesto toga, rezervisali smo apartman na severu Crne Gore. Bilo je tiho, bez tenzija, ali meni je njena poruka odzvanjala u mislima. Nije me povredilo to što nas je proglasila gostima – već osjećaj da te neko, uprkos godinama zajedničkog života, može podsetiti da nikada nisi dovoljno deo porodice.
- Godinu dana kasnije, jetrva nas je opet pozvala. Ovog puta s pitanjem da li planiramo dolazak jer „ona i Milan planiraju renoviranje i žele da znaju na koga da računaju.“
Nasmejala sam se i odgovorila:
„Hvala ti na pozivu, ali ove godine ćemo opet biti gosti – samo ne tvoji. Bićemo gosti kod ljudi koji nas dočekuju sa osmehom, a ne sa računom u ruci.“
Nekad je važnije sačuvati mir nego se boriti za nešto što ti više ne daje osjećaj doma. Jer kuća nije zidovi i krov – kuća su ljudi koji te u nju pozivaju s ljubavlju, a ne s podsmehom
