Kad je ostao bez majke trpeo poniženja i od učiteljice: Godinama kasnije gorko zažalila nakon što joj je stiglo pismo…

Za danas smo vam spremili jednu jako neobičnu priču, a koja nam dolazi iz Francuske. Naime, radi se o dječaku, koji je tek pohađao i osnovnu školu….

Na početku jedne školske godine, učiteljica je stajala ispred svog razreda i sa osmehom se obratila svojim učenicima, govoreći im da ih voli podjednako. Ipak, iza tog ljubaznog osmeha, postojala je posebna situacija koju nije mogla zanemariti. Naime, jedno dete je ipak bilo van njenog fokusa – Tedi Stodard.

Tedi je bio dečak koji se često izdvajao iz grupe i privlačio pažnju učiteljice, ali iz pogrešnih razloga. Njegova odeća je bila neuredna, ruke često prljave, a ponašanje iz godine u godinu postajalo sve više neuredno i nezainteresovano. Bez obzira na njegove napore, učiteljica ga je često označavala sa crvenim „X” i upisivala reči poput „neuspeh” na njegove zadatke.

Međutim, kada je učiteljica konačno pregledala Tedijev dosije, shvatila je da njeno prvo mišljenje o njemu nije bilo ni približno tačno. Naime, izveštaji iz prethodnih godina su pokazali da je Tedi zapravo bio dečak koji je prošao kroz mnogo emotivnih teškoća.

Izveštaji su prikazali sledeće:

1. Prvi razred: Tedi je bio veseo, uvek spreman da pomogne, uredan i sa dobrim manirima. Njegov učitelj je uživao radeći sa njim.

2. Drugi razred: Tedi je postao zabrinut zbog teške bolesti svoje majke. Iako je i dalje bio dobar učenik, postajao je sve više depresivan.

3. Treći razred: Nakon gubitka majke, Tedi je postao povučen, a njegov otac mu nije pružao potrebnu pažnju. Iako se trudio, bilo je jasno da se nije mogao nositi sa tolikim gubicima.

4. Četvrti razred: Tedi je pokazivao znakove emotivnog iscrpljenja, povukao se i počeo spavati na časovima, pokazivajući sve veću nezainteresovanost za školu.

• Nakon što je pročitala izveštaje, učiteljica je bila duboko pogođena i stidela se svog prvobitnog stava. Shvatila je da su njene pretpostavke bile potpuno pogrešne i da je previše brzo donela zaključke.

I dok je učiteljica razmišljala o tome, došao je trenutak kada su učenici doneli poklone za Novu godinu. I dok su ostali pokloni bili lepo upakovani, Tedi je donio svoj poklon u nespretno umotanom smeđem papiru. Kada je učiteljica otvorila poklon, pronašla je staru ogrlicu sa nekoliko nedostajućih kamenčića i poluiskorišćenu bočicu parfema. Iako su se neki učenici smeštali, ona nije želela da ga povredi, pa je stavila ogrlicu oko vrata i poprskala se parfemom.

Tedi je tada tiho prišao učiteljici i rekao: „Danas mirišeš na moju mamu.” Te reči su duboko pogodile učiteljicu, koja je te večeri plakala satima, shvatajući koliko je bila površna u svojoj proceni. To je bio trenutak kada je shvatila svoju pravu ulogu – više nije bila samo osoba koja predaje gradivo, već neko ko mora da se brine o deci i njihovim emocionalnim potrebama.

Nakon toga, učiteljica je počela da obraća posebnu pažnju na Tedija. I njene promene su urodile plodom. Kada je verovala u njega i pružila mu podršku, Tedi je počeo da se osmehuje, a njegove ocene su počele da se poboljšavaju. Na kraju godine, postao je jedan od najboljih učenika u razredu.

Prošle su godine i učiteljica je počela da prima pisma od Tedija. Svako pismo je nosilo poruku zahvalnosti za sve što je učiteljica učinila za njega.

• Nakon šest godina: „Draga učiteljice, završio sam srednju školu kao treći u razredu. I dalje ste najbolji učitelj kojeg sam ikada imao.”

• Nakon četiri godine: „Iako su stvari bile teške, nisam odustajao. Uskoro završavam fakultet sa najvišim odlikama. Još uvek ste najbolji učitelj u mom životu.”

• Nakon još četiri godine: „Odlučio sam da postanem lekar. Hvala vam što ste verovali u mene.”

Na kraju, učiteljica je primila poslednje pismo od Tedija. Bilo je to poziv na venčanje. Tedi, sada kao doktor, želeo je da učiteljica sedi na mestu njegove majke, koja je preminula. Učiteljica je, sa suzama u očima, prihvatila poziv. Na venčanju je nosila istu ogrlicu koju joj je Tedi poklonio pre mnogo godina i stavila isti parfem.

Kada ju je Tedi, sada odrasli čovek, zagrlio na svom venčanju, šapnuo joj je: „Hvala vam što ste verovali u mene i što ste mi pomogli da postanem ono što jesam.”

Učiteljica mu je kroz suze odgovorila: „Ne, sine, ti si me naučio kako da budem pravi učitelj.”

Zaključak: Niko ne može u potpunosti da razjasni sa čim se deca suočavaju u životu. Ponekad je dovoljno samo malo ljubaznosti, pažnje i razumevanja da bi se život jednog deteta promenio na bolje. Nastavnici, ali i svi koji rade sa decom, imaju moć da inspirišu i motivišu učenike da postignu svoj puni potencijal. Tedijev život je dokaz da ljubaznost i podrška mogu biti najvažniji alati za napredak.